Autor: Miroslav Janković

Često se u javnosti, ali i među samim novinarima/kama postavlja pitanje dokle se može ići u kritici političara/ki, a da to ne preraste u nezakonito i izveštavanje koje je protivno pravilima profesije. Ako mene pitate, kao građanina, sa obzirom na to kako političari rade svoj posao granica gotovo i da nema. Kao pravnik, dao bih vam nešto drugačiji odgovor.

Želim da vam kroz slučaj koji je po predstavci za kršenje slobode izražavanja  vođen pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ukažem na ono što po ovom pitanju

Dva poslednja šava sa leve strane i dva šava iz sredine - to su ona dva što drže levu ruku spojenu za rame i dva kičmena, skroz dole, odmah iznad ormančeta - potpuno su se rašila. Evo kako je to bilo.

Pre nešto manje od dve nedelje došli su nam prijatelji posle dve godine iz Njujorka.

Ovde ne mislim na odnos prema bližnjima - partnerima (kako se to danas pravilno kaže), deci, članovima porodice - nego svima sa kojima komuniciraju.

U mom svetu najviše mesta zauzimaju knjige. Stare, nove, dobre i loše. Zaboravljene, požutelih strana i nove koje mirišu na štampu i nedotaknuti papir.

Motaju se i žive svuda po kući. Od hodnika, preko kuhinje gde žive pre svega »kuvari«, preko ostavljenih u trpezariji i dnevnoj sobi, dečijih u sobama mladunaca koje ravnopravno delim sa njima, do spavaće sobe, u kojoj se pridržavaju međusobno u rizičnoj ravnoteži. Jeste da vole prašinu i prašina voli njih, ali nema

Vec duze vreme pokusavam da napravim jednu kvalitetnu listu pesama koje ne samo da vracaju u neka davna vremena vec i sa sobom nose onaj pravi miris godina u kojima su nastajale.

Ono sto je zajednicko za sve pesme je da definitivno nisu everyone's cup of tea, a stara linhenstajnska poslovica nam porucuje da biti u manjini znaci biti u pravu =]

Za ovu listu smo se pobrinuli moj kum Igi i ja (malo vise on) dok su nam zene spavale tako da nam niko nije smetao =]. Mi smo lagano ubijali dzekija i marlboro i prekopavali uspomene, zadimljene zurke, prva pijanstva i prve ozbiljne seme

Hajde da se tucamo.

Da li znate?

Ja sam mogao da živim bez te informacije, ali je sudbina htela da i ja nevernik saznam da je počeo VELIKI uskršnji post.

Moj dragi umislio da je veliki grešnik i da će zbog pederisanja goreti u paklu, te je, da bi popravio skor kod Svevišnjeg, odlučio da posti. Od velikog pedera postao je veliki vernik.

Madonnu i Kylie su zamenili crkveni horovi, Kamasutru izdanja Svetigore, slike Biljane Cincarević ikone, Queeria kalendar pravoslavni. Nema mleka, nema mesa…

Sve ja to trpim, glumim tolerancije, samo zato što ima veliki ***** i što dobro ****. Ali ni toga nema više. Zbog posta mene dragi više neće da ****!!!

Pomagajte ljudi!!! Šta mi je činiti?!

Za Blog B 92, Vesna Vujić, PR Komisije za hartije od vrednosti 

Livnica u Kikindi 2002. godine. Mnogo zaposlenih na prinudnim odmorima, većina na minimalcu.

Radila sam reportažu u Kikindi za Produkcijsku grupu „Mreža“ i  razgovarala sa puno ljudi.

Mnogi su  tada novac od nadoknade za odlazak iz preduzeća trošili na nove automobile, belu tehniku, na trenutni osećaj blagostanja.

Otišla sam u kuću jednog radnika Livnice, koji je godinu dana ranije uzeo otpremninu, ne veliku, nešto više od  hiljadu maraka.Pre nego što  je odlučio da se upusti  u samostalan posao razmišljao je čime bi mogao  da se bavi  s tako malo novca i opredelio se za proizvodnju jaja. U jednom delu dvorišta napravio je kokošinjac, kupio kokoške i upustio se u neizvesnost.

Niko u njegovoj porodici  nije bio  poljoprivrednik, on lično nije imao nikakvo iskustvo. Kupio je knjige o proizvodnji jaja i počeo da uči i da radi .

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati

Kad god se povede reč o Zoranu Đinđiću ja se najpre setim onog snimka kada Zoran u kampanji Srbija na dobrom putu nekom mladom čoveku, nebitno u kom gradu, govori o Životu i, između ostalog, kaže: "Znate, Život je čudo", u tom trenutku gotovo se zaplakavši... Taj snimak i budućnost o kojoj je tako često pričao meni su uvek prve asocijacije na dr Zorana Đinđića. Upravo zbog toga kad govorim o njemu zapravo govorim o budućnosti – budućnost je reč sa kojom je najviše operisao i koju i dan danas najčešće izgovaramo kad god se spomene njegovo ime. Sve njegove misli, energija, životno, političko i filozofsko iskustvo bilo je okrenuto upravo ka budućnosti. U ime te budućnosti Zoran je ponekad lakonski znao da se odnosi prema problemima i opasnostima nasleđenim iz prošlosti s kojom se suočavao na svakom koraku. Idući u susret problemima, Đinđić nije želeo da se više no što je bilo neophodno bavi tim zlobnim, šićardžijskim, nazadnjačkim, palanačkim mentalitetom s kojim se svakodnevno suočavao.

Drugo ubijanje Zorana Đinđića tema je najnovijeg, 62. broja magazina Status.

Zadovoljstvo mi je što sam se na stranicama tog magazina našao u respektabilnom društvu Miloša Vasića - novinara koga u ovoj zemlji držim najmerodavnijim da piše na temu Premijerovog ubistva. Zahvaljujem javno uredniku Statusa Slaviši Lekiću što se saglasio sa tim da tekst objavim i na ovom blogu na dan ubistva Zorana Đinđića.

Tema mog teksta je jedna „štampana stvar“ koja je ne samo doprinela ubistvu predsednika Vlade Srbije već je prednjačila u prljavoj i bednoj medijskoj kampanji blaćenja sada pokojnog premijera i stvaranju atmosfere koja je pogodovala njegovom svirepom ubistvu.

Od te štampane stvari mizernija je samo činjenica da film o Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da bude prikazan na petu godišnjicu ubistva producira kuća na čijem je čelu individua koja je odigrala zapaženu rolu u medijskoj pripremi ubistva („Ako Đinđić preživi Srbija neće!").

Ne mogu da govorim kakav je Đinđić bio jer sam ga uživo video samo nekoliko puta i to uglavnom na popriličnoj razdaljini... Bilo je to za vreme protesta 96-97, kada sam imao 13 godina, na košarkaškoj utakmici Partizana i kasnije na predizbornom mitingu Labusa kada je održao čuveni govor o trutu.

Znam samo da me je oduševljavalo, kada sam ga gledao na TV-u, to što je uvek znao da se nasmeje. Harizmatičan, brzo i veoma inteligentno

(Eksperiment iz blogovanja.)

(Čovek se direktno obraća slušaocima laganim, bezbrižnim glasom, malo otegnutim. Pije iz dugovrate pivske flaše.)

Ponekad, kad sam u baru, i pijem sa momcima, neko bi onako nevezano prokomentarisao "Kako onaj momak to postiže? On uvek nalazi devojke!"

Ja redovno odćutim kad čujem takve primedbe. Volim da sam neprimećen kad su u pitanju moje "vanškolske aktivnosti " Nemam

Za Blog B 92, Vera Didanovic, novinarka nedeljnika "Vreme" . Vera je 90-tih godina pisala za Nasu borbu i Evropljanin.

Glupo je da krijem: o Zoranu Đinđiću, dok je bio živ, nisam napisala ni jednu pohvalnu reč.

Mislila sam da nezavisan novinar ima ulogu da postavi pitanje i pošteno prenese odgovor, da se moje lično mišljenje čitaoca ne tiče, da novine u kojima radim nisu moja dedovina… 

Sve same gluposti, kad malo bolje razmislim. 

Nisam, naravno, bila među onima koji su, svesno ili nesvesno, stvarali atmosferu linča koja je prethodila 12. martu 2003. Ali, da sam volela da zanovetam – jesam. Naročito u razgovoru sa onim retkim sagovornicima koji su mi bili zanimljivi i koje sam poštovala. Dakle - naročito u obraćanju Zoranu Đinđiću. 

Jednom mi se, zbog nekog “nezavisnonovinarskog” zvocanja, otvoreno nasmejao u lice i rekao da on svejedno zna da ga politički podržavam. Kao ekspres lonac sam se pušila od besa i jedva čekala priliku da demonstriram svoju “nezavisnost” i “profesionalizam”.

састав на тему . . . .алалмуга

наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије