Da rezimiramo još jednom: danas je u Beogradu održan  stranački a ne "mirni svenarodni skup". Još jedan podsetnik,ako ste već zaboravili: gubitnici na proteklim predsedničkim izborima fingiraju tzv. "svenarodni karakter" ove svetkovine,i svojim političkim stavovima-kojima nisu stekli većinu na proteklim izborima - žele da se vrate u igru.

Ja sam malo na prozoru IV sprata u centru, a sada pomalo na ulici. Činjenice su sledeće:

1. Najveći broj ljudi (čak i preko 70%) su srednjoškolci i deca iz osnovnih škola. Danas još u 14h sam ih video kako krstare gradom.

2. Žao mi je što neki još uvek ne veruju, ali omiljenja parola svake od grupa je "Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji". Znam da bi ste svi više voleli da oni govore "Kosovo je srce Srbije", ali to samo povremeno navijački zapevaju.

3. Sada (20.41)  svaka od tih grupica bukvalno pljačka po gradu. Obijaju razne radnje - od MAXI preko PC centre.

Ima li ova zemlja predsednika?

Ima li on nameru da preuzme svoju funkciju?

Ima li odgovornost prema svojim gradjanima, koji nisu u mogućnosti da državnim avionima beže po susednim zemljama?

Da li je gotov izlet u Rumuniju?

Zemlja klizi u vanredno stanje, a predsednik se krije. Izadjite iz skrovišta, predsedniče!

glavni razlog zasto je doslo do proglasenja nezavisnosti kosova je cinjenica da albanski nacionalizam u ovom trenutku uziva podrsku amerike. a glavni razlog zasto je to uopste bitno je sto je amerika vodeca vojna (dakle, ne privredna, naucna, ili demokratska – mada u velikoj meri jeste i to) sila sveta.

da li je srbija mogla da promeni politiku amerike prema sebi u periodu posle bombardovanja? verovatno nije. amerika je upletena u raznorazne sukobe sirom planete, i kosovo je za nju prilicno minorna stvar. kao rezultat, politika prema kosovu se retko reevaluira, i nije dovoljno osetljiva

U svom ranijem tekstu na ovom blogu, bio sam prilično pesimističan u pogledu posljedica koje bi eventualno priznavanje Kosova kao nezavisne države moglo imati za političke prilike u regiji, te šire – za samu Evropu.  

Nažalost, nisam manje pesimističan i kad se radi o posljedicama za unutrašnjepolitičke prilike u samoj Srbiji. Priznanje Kosova, naime, već je u ovih nekoliko dana toliko osnažilo poziciju srpskog nacionalizma, da je on gotovo automatski postao dominantni javni diskurs – kome će se i u budućnosti biti sve teže suprotstaviti. Srpski nacionalizam, koji

Priznajem da jedan od istorijski najtežih trenutaka naše zemlje može biti pretežak za razumevanje i racionalno delovanje običnog čoveka, građanina Srbije kakvim smatram i sebe samog. Međutim ono što je zastrašujuće to je da danas Srbija nema državnika dostojnog ovog trenutka.

Ovih dana sve vreme mi je pred očima jedna scena i jedan državnik koji je umeo da se suoči sa onim što mnogi pre njega i posle njega nisu umeli. S obzirom da moje reči mogu samo umanjiti značaj onoga što bih želeo da podelim ovom prilikom sa vama, zaćutaću i zamoliću vas za 5 minuta pažnje.

http://www.boingboing.net/2008/02/21/jasmina-tesanovic-st.html#more 

Evo sad je deset do cetiri, dosla sam iz posete ocu koji stanuje iza Skupstine na Vracar pored Svetog Save kod drugarice koja se neprekidno zali na strasan zvuk zvona: jak i los. Znaci trasa mitinga Kosovo je Srbija. I sta sam videla? Dosta mladih bukvalno srednjoskolaca sa flasama piva u ruci, neki cudan skup motorciklista bez obelezja ali sa nesnosnim turiranjem motora; dosta milicije vrlo opustene na suncu, i onaj uobicajni svet koji

U mnoštvu seminara o novinarstvu, manje ili više inteligentno organizovanih kod nas, od strane predstavnika međunarodne zajednice, neobrazovanost novinara pominje se kao krucijalni problem perspektive ove oblasti. "Novinari su danas u većini priučeni"- komentarišu učeni novinari. Učeni novinari su jedan nadasve posebna sorta ljudi na prostoru bivše Jugoslavije i naročito su "uspijevali" zadnjih desetak godina kad je njihova učenost, veoma bolno, dolazila do izražaja.

Da bih pojasnio, vratićemo se par koraka nazad.
"Učeni" novinari su obučavani na fakultetima žurnalistike.

           Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

        "Pa to je jedan sekund koji... ...u koji se čak ni ja ne znam, nisam svestan toga. Dakle to je jedan sekund, u kome čovek nema nikakvih emocija, ništa... toliko jedan čin jednostavan da... ...kao da ste sekirom otkinuli kokoški vrat. Kao da zgazite mrava. Kao da... ...neku životinju koja vas je napala šutnete nogom.“

Ovim rečima jedna osoba pokušava opisati svoja osećanja u trenutku kada je drugome oduzimala život. Odsustvo emocija, trivijalizovanje samog čina ubistva, relativizacija zločina, pokazuje odsustvo savesti i svake moralne odgovornosti. Bez skrupule, bez sažaljenja, bez straha i na koncu, bez pokajanja: „...moje lično ubeđenje je da je ono što smo uradili, uradili ispravno, i kada bi ponovo bilo potrebno, mislim da bi... uz neke male korekcije išao istim putem...“

Da li je zlo imanentno u ljudskoj prirodi ili je ono plod uzroka i posledica okolnosti koje nas u životu okružuju? Da li se čovek rađa kao ubica ili to postaje? Može li se okolnostima i ciljem opravdati zločin kao sredstvo i posledica postizanja tog cilja? Može li čovek potisnuti istinu i ponašati se kao da je nije ni bilo i nastaviti život, bez obzira na zlokobnu senku koja ga prati? Ako postavimo sebe u takvu situaciju, da li možemo sa sigurnošću reći kako bi mi postupili? Na kraju, može li društvo kojem ovakvi pojedinci pripadaju, ukoliko zaboravi na njih, biti sigurno da se istorija neće ponoviti? Sigurno da ne, jer onaj ko zaboravlja na svoju prošlost osuđen je da je ponovo preživljava.

Na središnjoj strani jučerašnjeg izdanja «Kurir», objavljen je tekst pod naslovom «Grudi uvis!». Šta mislite da se krije iza naslova?

Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto. To me je koštalo velike i sistematične mržnje pojedinih profesora čuvene beogradske gimnazije sve do kraja mog obaveznog školovanja, ali me je i naučilo da nije tako strahovito teško ostati mirne savesti u manjini.

Kada sam 9. marta '91., krišom od roditelja, svojom voljom i sa sasvim jasnim političkim ciljem izašla na Trg Republike, ničega me nije bilo strah. Moj drug Brana je tog dana poginuo od policijskog metka ispaljenog u decu na ulici, kod Londona, na dvadeset metara od mene.

Obavestenje Supermoda:

Po sugestijama autorke Supermod je zakljucao blog. Diskusiju mozete nastaviti na Biljaninom novom blogu.

Link