"Samo nemoj da me brukaš", rekao mi je moj beba-sin, uprtio ruksak i vreću za spavanje i otišao na more. Ja sam ostala, nogom kopajući, da kuckam blog.

A stvari su dramatične. Imam gomilu pitanja. Kao prvo, što da ga brukam, pa mi smo kao prijatelji, ja volim sve što vole mladi, savremena sam, modernih shvatanja...ali to nije ni tako važno. Ono mnogo

 

Baš kad sam spuštala opranu odeću pored kontejnera na uglu svoje bgd ulice, pomislih na Njujork.

S razlogom.

Iako grandiozno studentski dekintirana, u Njujorku sam provela dve godine neobično ispunjenog „dobrotvornog" života* (termin koji ovom prigodom treba da obuhvati mene kao primaoca i davaoca & instituciju davanja).

Moj „dobrotvorni" život počeo je da cveta  onog momenta kada sam u podnožju stepenica moje nyc zgrade pronašla jednu nosiljku za veš, štipaljke i još neke sitnice i uputstvo - uzmite slobodno.

   Na seminaru „Žene, bezbednost, aktivizam“ u organizaciji Žena u crnom održanom od 18. do 20. maja 2007. u Totovom Selu u Vojvodini učestvovali su aktivisti i aktivistkinje iz cele Srbije. Aktivisti i aktivistkinje ženskog i pokreta za mir, nenasilje i poštovanje i unapređivanje ljudskih prava bavili su se pitanjima sve veće opasnosti po bezbednost i sigurnost borkinja za ljudska prava.
Cilj seminara „Žene, bezbednost, aktivizam“ bio je analiza položaja braniteljki ženskih ljudskih prava u Srbiji, identifikacija opasnosti i pretnji s kojima se braniteljke susreću

31. mart 2006. 

Prirodom posla, putujem raznim prevoznim sredstvima. Najčešće avionom. Bez lažne skromnosti, imam običaj da kažem da neko ustane i krene tramvajem na posao, a ja ustanem i krenem dalje avionom. Mada, svih prethodnih pet godina dok sam radio u Jugoistočnoj Evropi, najveći broj putovanja bio je "prašinarski" - vozom ili putevima, autobusom ili kolima. Priznaćete, to baš i nije bilo lako. Dešavalo mi se čak da stopiram izmedju sprskog i bošnjačkog dela Bosne davne 1998. godine, ili da dva puta putujem kolima sa beogradskom registracijom po Kosovu (bez Metohije) 2002-ge. Luda glava.

I ja sam Vlastimira. Nije mi svejedno kada ujutro pročitam da sam uhapšena.

Vlastimir Đuza Stojiljković, moj deda Vlastimir Stanković, i ja, Vlastimira Stanković. Bilo nam je dobro, društvo malo, neincidentno. Đuza dobar glumac, nacija ga voli. Deda Vlastimir, hvala bogu, osim super teške kategorije karaktera, bio je dobar deka i podnosljiv muž. Valjda. Baba ge je nadživela. Bio je u onom svetskom ratu mobilisan u četnike, pa je prebegao u

Kao što ste čuli, u kratkom vremenskom razdoblju uhapšeni su mozgovi dve najveće sramote nebesog naroda. Onaj kog su hapsili „na granici sa BIH, sa bosanske strane“ bio je mozak onoga što je usledilo posle „oslobođenja Srebrenice“. Malo je verovatno da će se Tolimir braniti onako kako je to činio Ajhman na suđenju u Jerusalimu. Tolimir verovatno neće reći da „samo radio svoj posao“. Posao naciste Ajhmana i bezbednjaka Tolimira je bio veoma sličan. Obojica su organizovali „konačno rešenje“ za one koji nisu pripadali njihovom narodu.

Što se tiče našeg sugrađanina Đorđević Vlastimira, on je takođe uhapšen na granici (Starog grada Budve i Budve) . On je odgovoran za prebacivanja tela kosovskih Albanaca u sekundarne grobnice u Srbiji. Ne znam da li mu je bilo u planu, ali toliko je dobro uradio svoj „posao“, da čak i kada je skoro 1000 tela iskopano na par desetina kilometara od Terazija (Beograd, Srbija), niko se nije preterano uzbudio. Nezainteresovanost javnog mnjenja za sudbinu tela iz famoznih hladnjača kojima su leševi doveženi, svakako je pomogla čika Vlastimiru da se krije kao građevinski radnik u Budvi.

Sramota je što većinu Srbalja zanima da li Tolimir ima državljanstvo, da li je hapšen u Beogradu ili negde drugo, koliku je bradu imao Đorđević u trenutku hapšenja i da li hapšen ovde ili onde u Budvi. Nisam čuo da je neko pričao o tome ZBOG ČEGA SU ONI U HAGU ? U svakoj normalnoj zemlji bi tom prigodom verovatno sve TV stanice emitovale specijalne emisije,a kod nas ništa. Raspravlja se i dalje o trivijalnim pitanjima. Zbog toga sam odlučio da se i ja pridružim ovom diskursu.

Isto to, samo malo drugačije.

Odlučila sam da organizujem blog-banju za lečenje i oporavak od stresa. Najviše, inače, volim pitanje:"Kako se suočavate sa stresom?" Hvala, odlično se suočavam, naročito posle takvog pitanja, ko voli može na meni da magistrira psihopatologiju.

Ovo par dana liči na onu Rubikovu kocku, gde su boje

http://www.youtube.com/watch?v=AQ52dLWT-zI

http://www.youtube.com/watch?v=S9yKwwvxxq4

http://www.youtube.com/watch?v=UCiTVdrK3jE

Inače, glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte je ranije izjavljivala da se Đorđević najverovatnije skriva u Rusiji, tako da hapšenje u Crnoj Gori predstavlja iznenađenje.

Cula sam da je pre neki dan Ceca bila u ruskoj ambasadi okruzena ljubavlju i paznjom radikala radikalski obucenih...pa sam cula da ce Putin itekako da pusti Kosovo i Kostunicu niz vodu u ovom zescem zamajavanju gde Rusi imaju zapravo interes samo da pokazu svoju novokomponovanu moc SAD-u ( da li znate da Rusi kupuju izgleda i alitalia-u, aerojatflotalia) i da bi otcepljivali kasnije 

Dragi prijatelji,

na našem blogu poslednjih nedelja došlo je do eskalacije neprimerenih ispada, uvreda, govora mržnje, pretnji, bahatosti, neukusa, primitivizama najgore vrste...  

Zbog navedenog, u jednom od svojih poslednjih komentara naznačio sam da ću, zarad ličnog osećaja odgovornosti prema dobrom ukusu jedno vreme apstinirati od bloga! Primitivni, monstruozni mejlovi koji ovih dana stižu čak i na privatne mejl adrese pojedinih blogera dodatno su me uverili u opravdanost ovakve odluke. Odlazak Biljane Srbljanović sa bloga, i razlozi za taj odlazak – tj. najogavnije pretnje koje se uopšte mogu zamisliti, nakon svega, ostavljaju veoma opor ukus koji svojim trulim zadahom preti da na ovom mestu potpuno satre poslednje ostatke mere i dobrog ukusa.

Danas je 16. juni, Bloomsday.

Dan od velikog simboličnog značaja za Džojsa, za Dablin, za sve koji hoće da odu.

16. juni, dan u životu Leopolda Blooma, junaka Uliksa. Poštovaoci širom sveta se oblače u garderobu tog vremena, reprodukuju poznate scene, stavljaju vence u vodu u znak odlaska. Stephen Dedalus, donoseći odluku da ode, odleti iz grada-lavirinta (Laberinto de la Soledad, rekao bi Paz), kaže: Old father, old artificer, stand

Nema Ferala! Nema mi Robija K.! Nije izašao, ne zna se ni da li će. Šta sad ja da čitam? Pridavili mi jedinu slobodnu novinu na Balkanu.

Hrvatsko ministarstvo finansija sačekalo Robija K. iza ćoška i istreslo mu džepove. A kako u njima nije bilo sedamdesetak 'iljada evara, koje su već iscedili, na sudovima, kojekakvi bezdušni dušmani, u ime uteha svojih duševnih i ostalih boli, ministarstvo blokiralo račun.

Nema

"3 Western Balkans countries and Turkey join EU research programme
Today, the Republic of Croatia, the former Yugoslav Republic of Macedonia and the Republic of Serbia will sign Memoranda of Understanding (MoUs) with the European Commission to enable them to participate fully in the EU's Seventh Research Framework Programme (FP7). "Associated status" allows these countries, as well as Turkey, which signed a similar MoU on 1 June, to participate in all calls for proposals and compete on an equal footing with the EU Member States for research co-operation and support actions funded by FP7. As such, this agreement is an important part of the process of applying to join the EU, allowing scientists, universities and companies to create links with their counterparts across Europe and build up their scientific expertise, including in scientific fields crucial to implementing the body of EU legislation. Croatia and Turkey had already participated as associated countries in the Sixth Framework Programme; for Serbia and FYR Macedonia this is the first time they will participate in the programme in this way.

ovde u beogradskim sudnicma, kako rece Srdja Popovic, ovih dana najbolje se knige pisu u sudnicama...Ocekujemo od njega knjigu o atentatu na Zorana Djindjica (quote Ceca Lukic). Medjutim htela sam da vam skrenem paznju na jednog sedog coveka, ala gospodin covek ocigledno penzioner, koga vidjam na Vracaru na pijaci cesto a I u sudnicama gde ponekad odlazim da bih se suocavala i zapisivala. Uvek se dotera u odelo, namirise, sedne i pazljivo i tiho slusa, kao da je u pozoristu
I onda mi pada na pamet prica o jednoj siromasnoj devojcici u Americi cija samohrana majka nije imala para da je vodi u pozoriste ili bioskop te ju je vodila na sudjenje, cak tu i ostavljala , da je cuva sudska policija dok bi ona obavljala razne nuzne poslove. Ta devojcica se iskolovala i probila kroz zivot zahvlajujuci tom zanatu i edukaciji. To je Amerika, ovo je Serbija u tranziciji. Mi Zene u crnom idemo da pratimo sudjenja i to se zove projekat suocavanje sa prosloscu ali zamislite kako bi bilo da povedemo i neke studente umesto na rostiljijadu ili utakmicu ponekad u sudnicu... isto je kao u americkim filmovima koje gledamo...sudjenja su otvorena i besplatna, imaju grejanje i hladjenje i mnogo toga sto mladi ljudi mogu da nauce o ovom nasem svetu takvom kakav jeste. A i penzioneri koji zive u ko zna kojoj paranoji imali bi realnu istoriju da podele na Tasmajdanu...



Izveštaj sa suđenja Suva Reka, 4, 5, 6, 7. i 8. jun 2007. Beograd

 

Povelja UN kaže: "Mi, ujedinjeni narodi, odlučni smo sačuvati buduća pokoljenja od užasa rata". Zvuči ujedinjeno i humano. Da li je baš uvek tako?

Krajem prošle godine, nakon desetogodišnjeg mandata, otišao je Kofi Annan i po mišljenju mnogih ostavio za sobom prilično diskutabilan legat i najvreliju diplomatsko - humanitarnu stolicu prepustio nasledniku Ban Ki Moonu,