Dragi moji, pre selidbe su mi uništeni komentari. Nema načina da mi ih vrate nazad, nema ni onih varijanti preko googla. Komentari su definitivno nestali, a meni trebaju, ne samo za uspomenu...Neke sam sačuvala, ali ostale nisam. Da sam slutila šta može da se desi, sigurno bih to uradila.

Molim vas, pomozite mi!

Ako imate, slučajno ili namerno, sačuvane neke od svojih ili tuđih komentara, na sledeće postove, molim vas, okačite ih ovde, samo dodajte broj posta, na kome su bili. Možete mi ih poslati i mailom, ovdašnjom "interfonskom" poštom.

Ako komentara

Sve se ponavlja, isto, samo malo drugačije.

Mama mi je pričala da se kao mala igrala kamenčićima i kanapom, a tata da je jurio krpenjaču. A Sonja mi je pričala da je, posle rata, u božićnom paketu od rođaka iz Amerike dobila onu staklenu sferu što kada je prodrmaš po Petoj aveniji počne da pada sneg. A kad prestaneš da je drmusaš sneg još malo provejava, pa prestane. I ništa, ama baš ništa se više ne događa sve dok ponovo ne promućkaš i ne izazoveš mini mećavu nad mini Njujorkom. Kaže da je u tu sferu gledala kao što sada deca gledaju u televizor.

 

 

Prošlo je šest šest godina od ubistva novinara Milana Pantića, dopisnika "Večernjih novosti" iz Jagodine i novinara Radio-televizije Jagodina.

Ubijen je i preminuo 11.juna 2001, nakon više udaraca tupim predmetom u glavu i to na ulazu zgrade u kojoj je živeo.

Mučkom ubistvu prethodili su tekstovi o kriminalu u Jagodini. Dan nakon ubistva «Novosti» su objavile da istražni organi sumnjaju kako motive ubistva treba traziti "u Pantićevim tekstovima o mnogobrojnim kriminalnim aferama u Jagodini, među kojima su i napisi o malverzacijama u

U poslednje vreme, u Švajcarskoj se pojavljuje čudan pokret koji se najpre javio u Francuskoj još početkom devedesetih, a prisutan je i u Kanadi, Španiji, Engleskoj, Austriji, SAD, Nemačkoj, Italiji, Belgiji i drugim zemljama. Radi se o Frontu za oslobadjanje baštenskih patuljaka! Prvi 'napadi' ovog oslobodilačkog pokreta javili su se nedavno u okolini Friburga a, evo, pojavili su se i u kantonu Vo - u okolini Lozane.

Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.

Govorite li jezikom predrasuda?

Imate li predrasude? Jeste li rob/inja stereotipa?

Na jednoj multimedijalnoj izložbi u Ženevi, umetnik je hiperrealno na jednom zidu napravio vrata na kojima je pisalo "Ovde mogu ući samo ljudi bez predrasuda".

I nema ko nije probao da uđe. Vrata su, naravno, bila nacrtana na zidu.

Nije problem kolike i kakve predrasude nosimo u sebi, problem je da li smo ih svesni i da li umemo da ih kontrolišemo.

                                                                                                     

Od lotusa treba uciti...vecito u blatnjavoj vodi a uvek ostaje cist!
Vecitu ceznjuuuuu svih "ćora" ovog sveta da kisu mogu da VIDE
danas u stvarnost

Dan je ostao bez daha.

Negde posle podneva, dan je stao. Jasno, plavo nebo, pritislo je, kao teško ogledalo, dan, koji se vrelim prstima uhvatio za grozdove cvetova lipe. Njeni listovi su se umorno savili, a sa mirisnih, žutih pahulja je otpadao topli dah, odjednom star i lepljiv. Trava je dobila otrovno zelenu boju, koja je, pritisnuta jarom, uzaludno pokušavala da titra

Proslog vikenda vozeci se pored obale u neposrednoj blizini Golden Gate Bridgea, ugledah u parku ispregradjivana polja, bine i mnostvo zastava. Datum je treci jun 2007. godine, a dogadjaj zbog kojeg je sve to pripremljeno je 'Accenture Escape from Alcatraz Triathlon'. Valjda je razlog dugogodisnji trening u patriotizmu pa sam uspio primijetiti gresku. Trobojka pokojne drzave sa ideoloskim znakom u sredini vijorila se pored brazilskih i americkih zastava. Osjetio sam poriv kao glupi turisti kada puni zanosa fotografisu nesto sasvim trivijalno. Predlozim supruzi da stanemo i slikamo se. Htjedoh sina slikati pored zastave uz koju sam odrastao i koju sam volio iako je ljubav prema zastavi iracionalna, cesto opasna i nadasve nepotrebna.

na srpskom, in English

slika/image Uros Velickovic 

Kralj sunca  je bio vrlo bolestan bog: bez obzira na sve  brige svog lekara i čajeve koje je pio i ulja koja je mazao po svom teško deformisanom telu, nije postajao ni tanji ni zdraviji. Naprotiv, glava mu je postajala sve veća i plića: čak i njegova sveta krunisana glava u svetoj

(Moje žene 2)

Pre par dana sam u privatnoj prepisci sa jednom divnom ženom sa ovog bloga uletela u večitu priču o fajtu između majki i ćerki. Neki moj brzopleti zaključak bio je da smo u večitom sukobu zato što želimo jedna drugu da napravimo najboljim mogućim ženama. I znam naravno da ima majki i ćerki koje žive skladno, neke zaista, a neke zato što nisu dovoljno bliske da bi mogle da se svađaju. Šta sve trpimo i prećutimo, šta sve kažemo, a uopšte ne mislimo, koliko se obožavamo, koliko lupetamo, samo da bi makar delić uticaja uspele jedna drugoj da usadimo.

Moja mama je divna. Kad sam bila mala kupovala mi je redovno gumene čizme, da možemo da idemo u naše specijalne šetnje po kiši i da namerno gazimo po barama. Bare obožavam i danas, gledam u njih hipnotisano i vrlo teško se zaustavljam pred željom da ugazim. To kad je kiša.

If you’ve got a taste for terror... Take me to the Prom.

Danas su me obavestili da se organizuje proslava (bip!)-te obljetnice mature. Užas za svakog ko s trećinom razreda ne razgovara, drugoj trećini se ne javlja na ulici kada ih sretne, a s trećom je radio hopa cupa pa je bolje da se s njima ne sretne u istoj prostoriji u isto vreme, a oni retki s kojima je u dobrim odnosima ili su pobegli u inostranstvo, ili su u zatvoru, ili umrli.

Umesto da idem po kući i vrištim kako nemam šta da obučem i kako ću morati da uđem u nedozvoljeni minus kako bih se opremio za tu svečanost, ja provodim već sate smišljajući izgovor kako da se na istoj ne pojavim.

Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima...                                      Džordž Orvel 

Možete li da zamislite kako bi u Srbiji prošao neko ko bi se usudio (parafraziram jednog poljskog političara) da ustvrdi kako su naša istorija i naša tradicija danas velike prepreke za ubrzanu modernizaciju zemlje?! Zaglibljena u mulj i mit, Srbija današnjice nije raščistila s prošlošću, ona ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti sluti šta treba da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna... 

Mantre o tome “kako ni po koju cenu nećemo pristati da nam se oduzme Kosovo”, sa sve pripadajućim patetičnim privescima, postojeću konfuziju pojačavaju do same granice besmisla. U redu – ne damo. S tim što iza ovog “ne damo” izgleda da nema dalje. Ne damo i tačka!

Sparno letnje veče u Cirihu, sedim na terasi, kao čitam, a u stvari osluškujem jedan open air koncert koji s obližnjeg brežuljka huji, buči i trešti mojim kvartom. Učini mi se da čujem Herberta Grönemeyera, nemačkog Zdravka Čolića. Ne mislim na koncert, ne mislim na Grönemeyera, ne mislim na Čolića, nego na Nemačku u kojoj sam jedanaest godina živela. Proveravam na inernetu, ne, nije Grönemeyer, verovatno sam negde polusvesno videla reklamu za njegov koncert krajem meseca, pa pogrešno svezala. Ovo što sada čujem je grupa Deichkind, i zapravo nimalo ne liči na Grönemeyera:

El Sueño, Salvador Dali, 1937

 

Nema lepše uspavanke od kiše po krovu. Džez uspavanke. Dok kiša pada (neko reče »dobuje u ritmu tam-tama«) crepovi osciliraju pod zilionima kapljica a sa njima se lagano, mikronski, ljuljuška i krov, zidovi, kuća, krevet i ti u njemu. Ritam biju krupne kapi što se otkidaju od strehe i udaraju po simsu. Sporo bubnjaju kao timpani u sinfonijskom orkestru. S vremena na vreme vetar kišom