Foto: Mira Zdjelar

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Za Univerzitetski magazin BUM sam objavio tekst o Beogradu u aprilu 1999 godine. Nabasao sam na njega prekopavajući arhivu. Malo podsjećanje na nešto što se ne da zaboraviti

April u Beogradu, 1999 godine

Na dan kada sam odlučio da idem za Beograd,neko ko,inače,odozgo vidi sve, pustio je vodu umjesto

God Bless Youtube!!

Nešto sam u poslednje vreme bolešljiva. Imam skoliozu i spazam (?), išla po doktorima, kupila pola apoteke, a u stvari treba da menjam stil života, znate ono - mora da se doručkuje hrana, a ne cigarete i kafa, mora nekad da se jede supa, ne može svuda da se ide taksijem, a o sedenju ispred kompjutera da ne govorim. I tako. Bolovi užasni. I onda na sve to dobijem virus or something, kašljem kao magarac, temperatura...

Slažem se s Koštunicom, a tek sa Tadićem, da je srpski plivač američkog državljanstva izložen nepravednim i ničim zasluženim sankcijama u Holandiji. Ne čudi od zemlje „lala“ kada zarad njenih takodje nepravednih sankcija Srbija nije u januaru mogla da potpiše Sporazum o stabilizaciji i predruživanju sa EU. Tada nijesu imali razumijevanja

Saopštenje za javnost
 povodom napada na Sonju Biserko i mirovni karavan Helsinškog odbora

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova učestali su napadi na braniteljke ljudskih prava, na sve one koji sarađuju sa grupama na Kosovu u cilju postizanja trajnog i pravednog mira.

Dana 21. marta u srpskoj enklavi Štrpce napadnut je mirovni karavan Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u kome su se nalazile Sonja Biserko, Borka Pavićević, Vera Marković i Obrad Savić.

Ovi napadi imaju za cilj monopolizovanje kosovskog pitanja, manipulisanje kosovskim

(sociološko-patološki eksperiment)

mali deo sveta, veci deo budzeta

Šta je gore: nezaposlenost ili besposlenost?

U mom slučaju- kombinacija. Nezaposlenost, besposlenost, radoznalost i još neka čudna opsednutost likom i delom Miroslava Miškovića, koja me prati već neko vreme.

Svoje imovinske karte objavili su Miroslav Mišković, Milan Beko, Predrag Ranković Peconi, Željko Mitrović, Milka Forcan, Filip Cepter, Bogoljub Karić, Sonja Liht, Svetlana Ceca Ražnatović i Queeria.

Miroslav Mišković poseduje 250 evra na štednom računu, garsonjeru od 30 kvadrata u Borči, koju deli sa svojom porodicom i podstanarkom koju su primili kako bi poboljšali svoje loše imovinsko stanje. Vozi fiću iz 1965. godine.

Milan Beko poseduje 200 dinara na štednom računu. Nema nekretnina. Živi u kartonskoj kutiji od zamrzivača u blizini hotela „Hajat“, što mu posebno odgovara jer tu mahom odsedaju njegovi poslovni partneri. Vozi biciklo.

Najvise volim Srbiju za vreme predizborne kampanje, ali ne kad su predsednicki izbori. Tad obecanja nisu toliko atraktivna. Ali kad dodju lokalni izbori  onda je to divota. Zato ih i volim najvise.

U predizbornoj kampanji mozete da obecavate sve-a da vas obavezuje nista. Divota. Evo  citam ovih dana, samo da me Bog sacuva, i eto metro linije, novih mostova, jezera. Secam se jedan je obecavao vodene tramvaje i besplatni bezicni internet. I nista, nit je dobio izbore nit dobismo vodene tramvaje. Duplo golo sto bi rekli moji penzioneri ispred zgrade dok redjaju domine. U naredna dva

Pise: edi-va

Ne nisam, ali postoje tri šansone koje mislim da su vredne pomena. Tri koje pevušim, kada ih slučajno negde sretnem.

Jaques Brel – Ne me quitte pas

Edith Piaf – Non, je ne regrette rien

and last but not least:

Dragan Stojnic – Ces’t la vie

Jaques Brel u pesmi – Ne me quitte pas ( ne ostavljaj me sada)  po meni predstavlja oličenje

Trinidad je Srbija!

Prva „lepota poroka“ se nazirala juče, a epilog je dobila

Autor: Nemanja Nenadić 

Da krenemo od jedne apsurdne i ružne situacije, a nadam se da će u narednim mesecima biti i štogod lepše da se ispriča u okviru ovog bloga.

Reč je o Republičkoj izbornoj komisiji. Iako se RIK sastaje i oglašava samo u doba izbora, treba znati da je to stalno telo, koje se periodično sastaje i u doba između izbora. Nije baš potpuno jasno šta je u pravnom smislu RIK. RIK ima neke osobine samostalnog državnog organa (na primer, osnovan je zakonom, donosi opšteobavezujuće odluke), ali nema neka bitna svojstva koja državni organi imaju

Piše: Boban Stojanović  

(Autor teksta je bivši aktivista grupe Queeria, Zvonko Bogdan, koji je iz borda organizacija istupio nakon što je estradni lobby unutar pomenute NVO objavio intervju sa Jelenom Karleušom. Njegovo pismo prenosimo u celosti.)

Stvarno, ovo što se desilo na poslednjem Queeria blogu je nedopustivo.

Nekoliko dana čitam komentare i ne mogu da verujem.

Pa zar je iko mogao da pomisli da se ja, iz Queerie, javljam nekome ko ima samo srednju školu?

Komšijama sa višom školom ponekad, onako kroz zube, procedim: Dobar dan!

JA SAM URBAN.

I nisam seljak.

I da, slušam samo klasiku. Ništa Jeca, ništa Mina, ništa Seka, ništa Sneki...a, jok ja!

Isključivo klasika.

I to Dragana del Monako.

Pa makar padala pijana po sceni „Sava centra“.

Samo nek’je klasika.