Da li kojim slučajem znate da je počeo VELIKI uskršnji post?

Da li znate?

Ja sam mogao da živim bez te informacije, ali je sudbina htela da i ja nevernik saznam da je počeo VELIKI uskršnji post.

Moj dragi umislio da je veliki grešnik i da će zbog pederisanja goreti u paklu, te je, da bi popravio skor kod Svevišnjeg, odlučio da posti. Od velikog pedera postao je veliki vernik.

Madonnu i Kylie su zamenili crkveni horovi, Kamasutru izdanja Svetigore, slike Biljane Cincarević ikone, Queeria kalendar pravoslavni. Nema mleka, nema mesa…

Sve ja to trpim, glumim tolerancije, samo zato što ima veliki ***** i što dobro ****. Ali ni toga nema više. Zbog posta mene dragi više neće da ****!!!

Pomagajte ljudi!!! Šta mi je činiti?!

Za Blog B 92, Vesna Vujić, PR Komisije za hartije od vrednosti 

Livnica u Kikindi 2002. godine. Mnogo zaposlenih na prinudnim odmorima, većina na minimalcu.

Radila sam reportažu u Kikindi za Produkcijsku grupu „Mreža“ i  razgovarala sa puno ljudi.

Mnogi su  tada novac od nadoknade za odlazak iz preduzeća trošili na nove automobile, belu tehniku, na trenutni osećaj blagostanja.

Otišla sam u kuću jednog radnika Livnice, koji je godinu dana ranije uzeo otpremninu, ne veliku, nešto više od  hiljadu maraka.Pre nego što  je odlučio da se upusti  u samostalan posao razmišljao je čime bi mogao  da se bavi  s tako malo novca i opredelio se za proizvodnju jaja. U jednom delu dvorišta napravio je kokošinjac, kupio kokoške i upustio se u neizvesnost.

Niko u njegovoj porodici  nije bio  poljoprivrednik, on lično nije imao nikakvo iskustvo. Kupio je knjige o proizvodnji jaja i počeo da uči i da radi .

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati

Nisam u Beogradu, ali sam dobila sms od moje drugraice da se ljudi okupljaju u gradu da bi isli na grob Zorana Djindjica. Iako sam u Rimu koji je moj grad snova , gde radim stvari koje volim, za koje sam se borila, trenutno se osecam da nisam na pravom mestu. Otvaram ovaj blog za manje vise anonimne prijatelje Djindjica i njihove price, komentare, nade i dozivljaje. Mnogo bih

 

Kad god se povede reč o Zoranu Đinđiću ja se najpre setim onog snimka kada Zoran u kampanji Srbija na dobrom putu nekom mladom čoveku, nebitno u kom gradu, govori o Životu i, između ostalog, kaže: "Znate, Život je čudo", u tom trenutku gotovo se zaplakavši... Taj snimak i budućnost o kojoj je tako često pričao meni su uvek prve asocijacije na dr Zorana Đinđića. Upravo zbog toga kad govorim o njemu zapravo govorim o budućnosti – budućnost je reč sa kojom je najviše operisao i koju i dan danas najčešće izgovaramo kad god se spomene njegovo ime. Sve njegove misli, energija, životno, političko i filozofsko iskustvo bilo je okrenuto upravo ka budućnosti. U ime te budućnosti Zoran je ponekad lakonski znao da se odnosi prema problemima i opasnostima nasleđenim iz prošlosti s kojom se suočavao na svakom koraku. Idući u susret problemima, Đinđić nije želeo da se više no što je bilo neophodno bavi tim zlobnim, šićardžijskim, nazadnjačkim, palanačkim mentalitetom s kojim se svakodnevno suočavao.

Drugo ubijanje Zorana Đinđića tema je najnovijeg, 62. broja magazina Status.

Zadovoljstvo mi je što sam se na stranicama tog magazina našao u respektabilnom društvu Miloša Vasića - novinara koga u ovoj zemlji držim najmerodavnijim da piše na temu Premijerovog ubistva. Zahvaljujem javno uredniku Statusa Slaviši Lekiću što se saglasio sa tim da tekst objavim i na ovom blogu na dan ubistva Zorana Đinđića.

Tema mog teksta je jedna „štampana stvar“ koja je ne samo doprinela ubistvu predsednika Vlade Srbije već je prednjačila u prljavoj i bednoj medijskoj kampanji blaćenja sada pokojnog premijera i stvaranju atmosfere koja je pogodovala njegovom svirepom ubistvu.

Od te štampane stvari mizernija je samo činjenica da film o Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da bude prikazan na petu godišnjicu ubistva producira kuća na čijem je čelu individua koja je odigrala zapaženu rolu u medijskoj pripremi ubistva („Ako Đinđić preživi Srbija neće!").

Ne mogu da govorim kakav je Đinđić bio jer sam ga uživo video samo nekoliko puta i to uglavnom na popriličnoj razdaljini... Bilo je to za vreme protesta 96-97, kada sam imao 13 godina, na košarkaškoj utakmici Partizana i kasnije na predizbornom mitingu Labusa kada je održao čuveni govor o trutu.

Znam samo da me je oduševljavalo, kada sam ga gledao na TV-u, to što je uvek znao da se nasmeje. Harizmatičan, brzo i veoma inteligentno

 

(Eksperiment iz blogovanja.)

 

(Čovek se direktno obraća slušaocima laganim, bezbrižnim glasom, malo otegnutim. Pije iz dugovrate pivske flaše.)

Ponekad, kad sam u baru, i pijem sa momcima, neko bi onako nevezano prokomentarisao "Kako onaj momak to postiže? On uvek nalazi devojke!"

Ja redovno odćutim kad čujem takve primedbe. Volim da sam neprimećen kad su u pitanju moje "vanškolske aktivnosti " Nemam

Za Blog B 92, Vera Didanovic, novinarka nedeljnika "Vreme" . Vera je 90-tih godina pisala za Nasu borbu i Evropljanin.

 

Glupo je da krijem: o Zoranu Đinđiću, dok je bio živ, nisam napisala ni jednu pohvalnu reč.

Mislila sam da nezavisan novinar ima ulogu da postavi pitanje i pošteno prenese odgovor, da se moje lično mišljenje čitaoca ne tiče, da novine u kojima radim nisu moja dedovina… 

Sve same gluposti, kad malo bolje razmislim. 

Nisam, naravno, bila među onima koji su, svesno ili nesvesno, stvarali atmosferu linča koja je prethodila 12. martu 2003. Ali, da sam volela da zanovetam – jesam. Naročito u razgovoru sa onim retkim sagovornicima koji su mi bili zanimljivi i koje sam poštovala. Dakle - naročito u obraćanju Zoranu Đinđiću. 

Jednom mi se, zbog nekog “nezavisnonovinarskog” zvocanja, otvoreno nasmejao u lice i rekao da on svejedno zna da ga politički podržavam. Kao ekspres lonac sam se pušila od besa i jedva čekala priliku da demonstriram svoju “nezavisnost” i “profesionalizam”.

  

састав на тему . . . .алалмуга

наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије

Tokom posjete Banjaluci Dr Zoran Đinđić je  21 februara 2003 u vjećnici Banskih dvora održao predavanje studentima na temu Nacionalizam i patriotizam.

Ovo je bilo njegovo poslednje obraćanje studentima. BUKA je bila  jedini medij koji je ovo predavanje objavio na svojim stranicama. Tokom proteklih godina ovaj govor smo na godišnjicu atentata slali na razne forume i nevjerovatno je koliko je zadržao svježinu i bitnost. Mislim da u Srbiji ne postoji političar koji bi znao

U drevnoj Evropi postojao je veliki broj proročišta. U jednom od najstarijih i najčuvenijih, u Dodoni, Zevs je šuštanjem lišća svetog hrasta oglašavao ljudima svoje namere, tojest postojali su sveštenici koji su ljudima te šumove tumačili.

Posebno je bio veliki ugled delfskog proročišta. U Delfima su proročice, ili Pitije, Apolonove

 "Uistinu, jedina autentična pravda bi bila da se traži raspuštanje NATO-a, za koji smo videli da ga čini međunarodna neodgovorna naoružana banda, vrlo opasna za ljudska prava i narode, i da se isto tako traži ras­puštanje suda [u Hagu], čija autonomija suđenja, očevidno, ne postoji, i koji če uvek optužiti i osuditi samo one za koje Amerikanci procene da je kori­sno za njihove posebne interese da budu optuženi i osuđeni. To će reći uskoro i sigurno: svi oni koji predlože revolucionarni preobražaj uspostavljenog poretka. Verujte, nikad neće biti teško da im se prikači neka afera s "ljudskim pravima". Američki marinci ih mogu onda uhvatiti, uz put će pobiti stanovništvo okolo, a sud će ih osuditi. Demokratija obavezuje."

Kao što smo očekivali, pobednica je Jelena Tomašević (iz Negotina/Kragujevca, završila Numeričko-matematičku Gimnaziju), sa pesmom koju je pisao Željko Joksimović (inače voditelj ovogodišnjeg finala Evrovizije). Zli jezici  se nadaju da će on naučiti Engleski do maja, a za našu predstavnicu kažu da je pobedila na temu Kosova, Vidovdana i imitiranja Kosovke devojke. Ovaj baner sa foruma njenih obožavatelja govori o tome.

Za one koji ne znaju, pesma se zove „ORO“ i pominje se Vidovdan (3 puta za sada). Pesma je već prevedena na sve relevantne jezike... Najvažniji je ruski, na kome je Vidovdan, logično, postao „Vidov dan“, dok je na engleskom Vidovdan postao „St. Vitus Day“.

And now for something completely different from current politics... and yet, sadly, just about as depressing. A few B92 blog readers have emailed me asking if I have any tips on teaching their wives/girlfriends/boyfriends Serbian. Here's what I know - if you have any tips to add please do.

#1. Be nice. Serbian is a very hard language to learn.

In the first throes of love or infatuation, your new partner will inevitably volunteer to learn your language. Then he or she will actually try to learn some. Unless he or she is a language-genius or you live fulltime in Serbia surrounded