Hvala Ivanu Marovicu na interesantnoj diskusiji koju je pokrenuo, a koju bih ja voleo da nastavim preko sopstvenog bloga cisto radi izbegavanja gubljenja u dzungli komentara.

Britanski premijer Vinston Cercil, da izvadimo odmah tesku artiljeriju, rekao je jednom da je demokratija najgori oblik vladavine izuzev svih onih do sada isprobanih. Ja ovom prilikom ne bih krenuo teorijskim putem, o liberalnim tradicijama i individualnim slobodama koje leze u temelju Cherchilovog citata. Otisli bi u krivom pravcu i ne bi pomoglo raspravi.

Tek, klasicna liberalna tradicija (u

Thanks to the Internet and a forbearing boss, this year I left formal office life behind to live anyplace in the world (with Net access) that my heart desires.  My heart, as it turns out, pretty much desires to live wherever my husband is. 

That said, although I loved our time this summer and fall in his hometown of Sombor Serbia, when he announced we were moving to Nepal for the winter so he could do some trekking, I was So Not Excited.  I bitched, I moaned, I whined, I was not a pleasant person.  I never wanted to own hiking boots and 3rd world countries don’t sound enticing

Danas je sharanjen Joshko nash prijatelj.

Dundavi, meki i topli veliki meda koji se smeshka.Uvek i stalno. Sve vidi i nichim ne pokaze kada je prepoznao neki feler, samo u ochima brizno sakriveni trag promakne u sekundi. Ochi dechaka na licu odraslog choveka, koje se shire da bi razumele i iskre u svakoj shali.

A Joshko se shali sa svime i naprosto tako komunicira.Sve hoce da prevede na tu lakshu stranu, gde je sve u redu i tako se oseca komotno i teche. I ne zali se nikada, ta opcija je za njega nelagodna i ne ume da je koristi, pa ju je odlozio. I onda kada mu bash nije i kada

Kad god pomislim na Aleka, osmeh mi zatitra na licu. Dobar je tip. Dobri smo drugari a i dobro se zajebavamo.

Alek je jedan od najblistavijih zlatnih momaka Niskog rukometa. U vreme kada je njegova generacija stasavala, Zelja iz Nisa je bio veliko ime i na domacoj i na evropskoj sceni. Jos je Alek igrao za reprezentaciju. A lep, plavokos, plavook, pametan, zgodan, a uz to popularan. Sta ces vise? Bio je pravi hit medju tinejdzerkama.

U to vreme ja sam

Da li su nacisti mentalni bolesnici ili politički protivnici?

Na ovom blogu i uopšte u javnosti, ne samo srpskoj već celokupnoj zapadnoj, provejava stav da su nacisti mentalno poremećeni, jer niko normalan ne bi mogao da zastupa stavove koji su doveli do najstrašnijih zlodela u ljudskoj istoriji. Drugim rečima, u nacistima kao ljudima je nešto suštinski pogrešno, čak nenormalno, te nacisti ne mogu biti posmatrani kao politički protivnici, ne mogu se posmatrati isto kao liberali, socijalisti ili konzervativci. Retko ćemo reći za nekoga da je poremećen ako zagovara slobodno tržište ili državnu intervenciju, ali ćemo vrlo verovatno reći da je neko ko tvrdi da postoji svetska jevrejska zavera ozbiljno lud.

Ovo najbolje opisuje upotreba reči ksenofobija i u poslednjih par decenija homofobija, gde se implicite mržnja prema drugim narodima ili prema homoseksualcima dovodi u istu ravan sa klaustrofobijom ili čak hidrofobijom (dakle besnilom). Naravno ovo je sve u domenu javnog diskursa, na svu sreću ni u jednoj zapadnoj zemlji (a samim tim ni u Srbiji) niko nije zaglavio u ludnicu što je nacista. Mnoge zemlje za to predviđaju zatvorske kazne, i to obično za naciste koji počine neko konkretno krivično delo. Ipak za dobar deo javnosti nacisti su ludaci, te ću se tome posvetiti u ovom postu.

Naime ja mislim da su nacisti normalni ljudi, kao i mi, koji zastupaju nama neprihvatljive stavove, za nas pogrešne i čak opasne. Ali u njihovoj ljudskoj suštini nema ničeg što ih razlikuje od nas komunista, klerikalaca i ostalih. Šta više, ja tvrdim da upravo ovo verbalno svođenje nacizma na mentalni poremećaj uveliko otežava borbu protiv ove ideologije, a čak preti da naš javni prostor pretvori u monstruozni Serbski institut.

Trecina predskolske dece u Srbiji pati od anemije. Alergijeske bolesti su na trecem mestu (posle

Nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti... Herman Broh 

Kada ste poslednji put čuli neku dobru vest!? 

Od ovog banalno-patetičnog pitanja ovde se danas beži više nego ikad. Srpsko društvo koje već dugo korača na opasnoj ivici između melanholije, depresije i totalnog beznađa jeste društvo sa totalno razorenim sistemom vrednosti. Učestali napadi i pretnje novinarima, ekstremistički skupovi, zabrane tribina, pravljenje spiskova nepodobnih, medijske harange koje se sprovode nad političkim protivnicima, nastojanja da se zatre svaka alternativa praćena neviđenom bahatošću i primitivizmom ljudi koji danas vladaju ovom zemljom uslovila je situaciju u kojoj lako zaključujemo da na mentalnom planu devedesete i dalje traju.

Iscrpljujući incident je završen, baner i direktni link emisije Peščanik, vraćeni su tamo gde im je oduvek bilo mesto. U to sam, nekako, od početka verovala i dalje uporno insistiram da Peščanik i B92 prirodno pripadaju zajedno.

Rekla bih ovde nešto o polemici koja se već mesecima vodi u medijima.

Srpskom medijskom scenom, vladaju

Znam za priču u kojoj se jedna devojčica (mislim da je Ruskinja) rodila slepa i gluva. Uspela je, sopstvenim trudom, da završi fakultet. I ko će ga znati šta još…

Sledi nastavak priče o percepciji i komunikaciji.

Floskula kojom se mnogi služe da bi pokazali sopstveno umeće razmišljanja “van kutije” je ustvari

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

Nama su deca nakapala kao letnja kiša. Nismo ni primetili, a po kući su, sve jedan drugom do ušiju, hodala, teturala se i gmizala, na sve četiri, tri deteta. Moj mesar je bio ubeđen, prilikom moje dve bliske trudnoće, da je konačno otkrio fenomen

what's what in America

Ovde, u Majami Bicu, dani se redjaju znatno brze nego sto mi se to desavalo u rodnom Nisu. Dozivljaj jeste

...I spremila sam sve papire, I osiguranje lepo platila

I stvarno me tamo zovu I lepo hoce da mi plate put I posao da im uradim, I nemam nameru da emigriram, ovde imam nesto prokleto sto me drzi ( a nije Kosovo) I nesto dobro sto me drzi ala drustvo dunav...I zovu bas mene jer im se dopada moj rad, moj umetnicki rad, znaci ne treba im neko koga mogu da najme iza coska, I sve je to super I laskavo I unosno I zanosno jer uopste ne putujem tako cesto... zapravo u poslednje vreme uopste I ne putujem jer me mrzi da se akam za vizu u turisticke svrhe I da dajem pare koje nemam

Bash neshto konfuzan naslov- priznajem, al' tako je izgledala i cela emisija Kljuch na RTS-u, koja se bavila problemom kampanje "ja ne zatvaram ochi" i kontrakampanje, kako je nespretno nazvana reakcija blogera, koji su samo iskazali svoje mishljenje o dotichnom sluchju, za shta ova internet komunikacija i sluzi.

U studiju su uchesnici ove kampanje davali oprechne izjave o ideji ovog projekta, te je Vanja Bulic delovao kao da se izvinjava i eto on je i pre pisao o Kosovu, tamo je bio u vojsci i da bilo bi mu zao i Albanskog deteta.

Dule Savic neshto nije umeo da retushira u politichki