Evo sedim i cekam obracanje direktora CERN-a Roberta Ajmara.

Treba da saopsti sta se desava, ali na zalost to radi na francuskom (neka glupa cernovska logika da naucnici ovde treba da pricaju francuski). Srecom ima slajdove na engleskom pa neke stvari mogu da procitam, a primetila sam i sefa koji prica francuski u publici, pa ce da mi kaze zakljucke ukratko.

Moje skromno poznavanje francuskog za sada shvata da trenutno prica o opstim stvarima.
Posle uvodnih napomena, opisao je uspesan start projekta 10 septembra, kada su sve operacije, od ubrizgavanja snopa,

Старији љубитељи лика и дела моје маленкости, свакако знају за мог 18 година млађег брата и памте да су његов долазак на свет и, прилично тешко, прихватање чињенице да пред моју војску отац и мајка још увет раде те ствари (?), описани у једној од прича у књизи ,,Гадан деда Растем''.
Причао сам тада, пре више од десет година, да никад нисмо заиста били блиски и да ми је жао да је јаз генерација учинио оно што јаз генерација има у свом опису посла.
Али о томе нешто касније

Знате шта је либар?
Оно :
,,у либар својих дугова,
упиши мене,
јер одавно те купујем,
са оним што си хтјела чут...

Posvećeno blogerima koji su zabrinuti zbog hiperporukcije postova s ove adrese, a koja neumitno dovodi do erozije kvaliteta, diverziteta, introspektiviciteta i drugih vedeta bloga B92.

 A fino piše u kategorijama - eksperiment u blogovanju

 (eksperiment može da znači iskoraku vezi forme, sadržaja, pa i pravila bloga)

Ovo su "neredovni" , polu-blogovi, više ko audio pauza između normalnih tekstova, nego fullsadržajni post.

Ko hoće - svrati da posluša i produži dalje. Ko neće, samo odmah produži dalje. Easy as that...Ko džuboks blog. A ujedno posluži i kao terapija za one koji uvijek imaju ništa da kažu, a najmanje na samu temu... Njima je ionako svejedno o čemu je post. Univerzalni troleri

    Ulazi moja ćerka Margareta pre neki dan u kuću blago šokirana.

Kaže „Znaš tata danas su me srela dva dečaka ,prvi ili drugi osnovne , i zamisli rekli su mi –Dobar dan“.

Dok je žvakao duvan, na krevetu ispod mog, započeo je monolog. Bez nekog povoda. Ćutali smo od popodnevne šetnje. Za to vreme uspeh da pročitam 40 stranica Kunderinog ‘’Oproštajnog valcera’’. Uvek me oraspoloži ta knjiga.

Odložih knjigu – nisam hteo da ga prekidam, nisam hteo I da ga ne slušam. Imao je zanimljive price. Ponekad.

 Njemu nisu trazili da se redovno brije I šiša, jer je takvog izgleda lobanje I završio ovde. Kao na ličnoj karti – ako si bradat I brkat na fotki, bolje da se ne briješ. Neće panduri verovati da si to ti. Osim ako nemaš neki beleg na licu ili ožiljak od usne do oka…

Berlin je oduvek bio nekako poseban ni nalik na ostali deo Nemacke gde vas je strah da sednete na zemlju da je ne isprljate a ljudi se ponasaju kao hebeni roboti koji rade, putuju, jedu ali ne pricaju medjusobno. Naravno nama se posebno dopadaju Krojcberg i Fridrihsajn jer u prvom zive turci i pankeri, a u drugom gotovo iskljucivo pankeri i taj deo Berlina je za nas novosadjane uvek bio kao druga kuca. Mi smo nekako uvek bili za tu finiju verziju panka tako da je prirodno da nam Fridrihshajn vise odgovara od anarhicnog Krojcberga.To potvrdjuje i cinjenica da samo u Fridrihshajnu danas zivi

--Bio sam

--I ja

Gost autor: baka Evdokija

Vrnem se nekako kući. Uđem u kapiju, mrkli mrak, tek sam popodne stigla u Jagodinu, pa po oni sneg peške kući. Priđem do kuće, čujem neki muški glas i smej. Strina Latinka mi umrla te jeseni, nismo se u kući ni skupljali ni veselili. Jos malko bliže i stade mi srce, ama stalo načisto pa se popelo u grlo, oće da me pokida. Moj Mitar!!! Uđem u kuću, Mitar me vidi, ne ustaje. Gleda me, Evdo moja... Ja padoh, na korak do njega, plačem, kažem, Mitre, oči moje, nema više Danila, saranila sam ti oca, Mitre moj. Malo se zaplaka i on,

Ovaj petak nije bio vrijedan ustajanja.

Vrijeme kakvo ni Trećem Reichu ne bi čovjek poželio, a kamoli jednoj suverenoj nezavisnoj nedjeljivoj jedinstvenoj demokratskoj i svašta još Bosni i Hercegovini. Bogovi kroz oblake sline, valjda zato što ne posjećujem ni crkve ni džamije. Neka plaču, pomislio sam. Manje će… Manje će… Ma znate.

Eto, ote mi se zamalo i blasfemija. A ništa nisam nacrtao. Napisao jesam štošta, ali dobro pazim da se ne izblasfemiram, da na mene ne bacaju fetve i anateme.

Znate, ja sam pisac, dakle ne kolumnista, što nema veze s

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros mi je radni dan počeo baš prijatno. Razlog - poruka koju sam dobio od jedne naše koleginice s ovog bloga. Poruka glasi:

„Samo sam kratko htela da vam kažem da je ove godine OŠ "Radoje Domanović" SAMOINICIJATIVNO na svojim vebstranicama objavila Izveštaj o radu i Godišnji plan rada, oko kojih sam prošle godine morala bukvalno fizički da se natežem s direktorkom na Savetu roditelja. Čak je i OŠ "Mladost", takođe samoinicijativno, ove godine po prvi put učinila isto na svom vebsajtu.

Dok svojevremeno ista dokumenta nisu hteli da mi daju ni nakon zvaničnog zahteva, sad ih objavljuju i bez bilo kakvog zahteva.

састав натему . . . летњу 

предвече, докони  у разговору пред прокатедралом ст. џон овде  у валети указују ми исписници малтези да , сенепамти овако температурно  жесток наступ сајфа ( лето на овдашњем ). Маса тетура улицама ,кафићи ,ресторани, баште по сокацима,препуне само се липачи текућина, келнери трљају шакице и захваљују Свевишњем.

lighting seeds