Da bi se napravile promene kakve su potrebne u krizi koja nas sve opterećuje, neophodno je reorganizovati način na koji trošimo vreme. Nužno je usvojiti koncept važnosti, a ne hitnosti, što je jedna od osnovnih grešaka koju ljudi prave. To je i osnova upravljanja vremenom i matrice koja pokazuje kako treba raditi aktivnosti...

U zemlji koja ne zna ni gde će, a ni šta će, treba krenuti od rešavanja hitnih i bitnih stvari, pa onda rešavati bitne i koji nisu tako

http://www.petitiononline.com/itc2007i/petition.html

Uvek volim da sednem u aktivisticki autobus. U poslednje vreme i ne pitam za pravac ili akciju: vazan je put a ne samo cilj. Vazno je vreme koje provedemo zajedno u autobusu isto koliko i akcija koju cemo obaviti negde. Juce sam isla sa Incest Trauma centrom i Zenama i crnom u Vranje
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=06&dd=24&nav_id=305233

Leto je prošlo, ona moja agencija, gde srećem ljude sa različitim problemima, počela je da radi. Dakle, ništa se nije promenilo, ljudi imaju sve više i više problema, a ja sam prosto zatrpana pismima. Mogu vam kazati, da u svemu prednjačimo, mi žene. Svakakve mi se javljaju, ali iako su one mahom my feminine inspiration, božemioprosti, s nekima od njih ne mogu da izađem na kraj. Evo ova na primer! Piše...

Draga moja,

LINK

 Pa makar da je i moje dete

НЕКЕ СТВАРИ ДОЂУ КАСНО, А НЕКЕ...

У ИЗДАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

 Збирка изабраних приповедака и прича „Српски сафари“  Миливоја Анђелковића носи поднаслов „некоректне приче“  јер прати развој српске културне и националне идеје

 Sećate li se one epizode Mućki kad Del tajno prijavi  neki Rodnijev crtež  za takmičenje i isti osvoji nagradu-letovanje u Španiji, al kvaka je u tome što je konkurs bio za decu do dvanaest godina. E pa  tako nekako sam i ja konačno uspela da vidim Ženevu na par dana. Koristim ovu  priliku da se organziatorima  puta, mojim ex GOS drugarima, najtoplije zahvalim i poželim da ova putovanja pređu u tradiciju.  

Citam danas na podsajtu Zivot, kako se procenjuje da na svetu ima oko 8 miliona dece-robova, a najse ih je u Aziji, preko jednog miliona. Strasno me pogodio ceo tekst, ali sam se onda setila nasih malih Roma po ulicama koji prose ili peru stakla za male pare. Za mene je i to ropstvo, posebno s toga sto dobar deo njih roditelji na neki nacin teraju na taj rad ili rade za nekog treceg koji im na kraju uzme najveci deo tog novca. Cak i oni sto i skupljaju staru hartiju ili metale pa prodaju i od tog izdrzavaju sebe ili porodicu su u polozaju roba, jer dete tog uzrasta ne bi cak ni zakonski smelo

USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO

USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO

USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO USKORO

USKORO

Mali narodi, zaokupljeni traženjem i potvrdom vlastita identiteta, obično nisu skloni priznati manjinama prava na njihov identitet. Kao da se boje da ih one ne ugroze. Vidjeli smo to do nedavno u raznim dijelovima bivše Jugoslavije: položaj Albanaca u Srbiji, Srba u Hrvatskoj, “neopredijeljenih” Jugoslavena u novim nacionalnim državama. Ovih posljednjih bilo je prije rata, prema popisima stanovništva, više od milijuna, najčešće miješanoga porijekla. Prema stanovitim anketama bilo ih je još barem milijun više nego što se tako izjasnilo pri popisu – više nego nekih od priznatih

Niko ne zna unapred kako će reagovati u situaciji neposredne fizičke opasnosti. (Hrabrost, fizička hrabrost je osobina koja se retko ispoljava u današnje vreme, pogotovo od završetka Drugog svetskog rata, sa izuzetkom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini)

Charles McMoran (Lord Moran - kasniji lični lekar Winstona Chruchilla) smatra u svoj knjizi „Anatomija hrabrosti" da se može predvideti kako će se osobe ponašati ako se suoče sa neposrednom fizičkom opasnošću. Polazna tačka u knjizi su njegovi doživljaji za vreme Prvog svetskog rata kada je bio lekar u jednom bataljonu

гост аутор Ms. Ivana К.

Zapocelo je banalnom epizodom. Negde na netu, citajuci nesto o filmovima, jedan od onih anonimnih junaka koji sve kazu bez dlake na jeziku tako nevidljivi je izjavio ‘filmove gledaju samo luzeri’. Nevaspitani klinac. Sledeceg dana, i onog nakon toga, i nedeljama kasnije, fraza se uporno vracala. Mada je pocetak krenuo nekih par godina unazad.