mr. loader kaze

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom a ispod, prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog botaničkog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda slede već poznata događanja zabeležena u istoriji planete, pećinu je naselio Praotac sa plemenom.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

 Svaka sličnost sa ličnostima  čija imena  vam mogu posle gledanja stripića pasti na pamet je isključena. Ako vam ipak neko ime padne na pamet i dotakne vas, onda je to vaš problem, znači da ovu zajebanciju shvatate za ozbiljno, uzmite jedno pićence i ajde opustite se, sutra će biti neka nova ... Ama ovo su samo španska sela ... ! U Španiji, naravno ... 

 

 

Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Jutarnje gledanje novina, Politike naravno kako je to bilo oduvek u porodici, i Dobrivoje je to činio a onda ja preuzeo. Čini ta navika nervoznim  zbog onog što unutra piše pa se sećam jutra iz februara i priče o hotelu Jugoslavija.

A piše. Grčki investitor je namerio da kompleks hotela unapredi tako što će obnoviti staru formu hotela a na krajevima zdanja izgraditi dve kule po 33 etaža i doći do 137.000 m2 apartmana i šoping mola sa zadržanim sadržajem hotela. To će koštati oko 277 miliona evra i biće izgrađeno do 2019 godine ako urbanisti beogradski budu saglasni sa predlogom projekta. Investitor hoće da raspiše i međunarodni konkurs  za arhitektonsko rešenje na osnovu datog programa i prostorne šeme. Predhodne analize kapaciteta i parametara GUP-a koje je uradio CEP kažu da je sve to u okviru prediđenih mera.

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...

Jutros otvorim prozor a prozor je na prizemlju zgrade u jednoj maloj ulici u Profesorskoj koloniji i gledam uz pa onda niz ulicu, preko puta nema smisla bacati oko jer je tamo komšijina kuća iz tridesetih godina prošlog veka ali od drugog svetskog rata neokrečena pa nije prijatna za prvi jutarnji pogled ali ona dva bacanja oka niz ulicu otvori pogled i to direktno i neposredno na Beograd na vodi (BGnV) mada je gledajući mapu Beograda to nemoguće, previše je daleko, isprečio se beogradski greben od Kalemegdana, pored Narodne skupštine sve do Hrama i to zaklanja vizure iz ove despotastefananizije tamo do obale

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Ovi kompletni idioti napravili ulice, fontanu pa ove bitange i lopovi sad imaju gde da blokiraju i ruše budućnost Srbije I to uz muziku ... dakle, bagerima, ali po danu, odmah to da se uredi pa nek vide onda vide gde će ... čak i kad kažem da ih puste ...