Nemam sta da dodam ovom clanku.

"Da je Jugoslavija bila sto puta gora nego što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega što je nakon nje nastalo.To što mi živimo, to u čemu živimo, to još nema svoga naučnog imena."
Abdulah Sidran

Nasi mladi ljudi koji prvi put odu na zapad ne mogu da se snadju u gradovima. Ne znaju kako da kupe kartu, kako da odu u banku, kako da promene bilo sta. Prijatelj mi otiso u Stutgart gde da bi se izaslo (verovatno iz metroa) mora na kompjuteru da se kupi zeton. Covek nije znao nista ostao do ponoci da bi ga izvukli zivog ...

Postoje stvari koje necete naci u r&r literaturi i muzickim casopisima. Cak i na blogu se retko pojavljuju gde i corava koka ubode po neko zrno. Te stvari su proizvod velike ljubavi prema muzici do te mere da se pisu samo za sebe i mali broj odabranih ljudi. Jako su iskrene i dirljive. Nisu proizvod trenutne inspiracije. One su kod autora stalno prisutne. On to nosi u svojoj dusi pa im samo ponekad odskrine vrata i sve pozlati.

Voleo bih da svi oni kojima je Subin i Milanov album Angel's Breath nesto znacio u odredjenom periodu zivota, procitaju jedan ovakav zapis Nebojse Krivokuce

Ovog coveka sam jako cenio i danas sam jako tuzan. Svaki dalji komentar je suvisan. Bar sto se mene tice.

Vest o smrti Dejana Stankovića je odjeknula taman toliko koliko smo evoluirali, a evoluirali smo malo.

Dok sam tih dana boravio na (za mene) pokojnom Tviteru, Dejana sam branio kao kerber od napada raznih budala. Nikada nije reagovao na moje komentare jer je bio prekulturan da se upusti u takve diskusije.

Ni blog B92 se nije proslavio. Nekoliko komentara starih blogera i to je to.

Komentari na glavnoj strani B92 vesti bili su u fazonu:

"Dobro da nije onaj Deki."

"Ko je bre ovaj čovek? Šta je napisao? Šta je ovo "Tiago" između imena i prezimena?