Već dva dana razmišljam o tome da napišem blog na temu: "Gde kod nas postoji mesto gde se može diskutovati o vesti o smrti Pere Lukovića, čak i na ovakav način?"

Juče sam održao prezentaciju na poslu koja se bavila integracijom ChatGPT-a u ono čime se bavimo, i bilo je super. Ovaj

Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

 

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

 

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

 Upozoravam da ovo nije tema o četnicima i partizanima.

Vlada Srbije je o tome već uputila parlamentu  odgovarajući predlog izmene Zakona o državnim i drugim praznicima i uskoro će se naći pred poslanicima. Tako će Srbija dobiti još dva državna praznika -  Dan primirja u Prvom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu .

 

Smatram da bi Srbija konačno trebalo da među  državne  praznike  vrati i Dan istanka, a koji će to datum biti neka se dogovore istoričari i učesnici ali bez stranačkih i ideoloških pristrasnosti i utrkivanja za jeftine dnevno-političke poene. To nije dnevno-politički već trajna nacionala vrednost slobodarskog duha i tradicije srpskog naroda. Taj dan ne treba vezivati za bilo koje ideološke kalkulacije već naći dan kada su ustanici izveli prvu akciju ili još bolje zajedničku akciju protiv okupatora jer je činjenica da su oba pokreta te 1941.godine krenula u borbu protiv okupatora. 

Deo obrazloženja može naći i u govoru predsednika Tadića

DA SE NE ZABORAVI I TO JE NAŠA SLAVNA ISTORIJA

Pre 73 godine, 21.decembra formirana je 1.proleterske brigade NOV, a na današnji dan, 22.decembra, izvršila je prvi borbeni zadatak i taj dan se obeležavao kao Dan JNA.

 

Paradni marš

Partizanski pokret i NOB u Jugoslaviji priznaju svi u svetu i odaju priznanje za doprinos pobedi nad fašizmom, što je i Putin nedavno rekao u sred Beograda.

 

Kud narodna vojska prođe

Istorijski revizionizam na prostorima bivše Jugoslavije uz pomoć političkih elita svojski se potrudio da, žaleći što njihovi nisu pobedili onda nego 90-ih, izbrisaše sve što podseća na antifašističku borbu i partizane. Danas se u Rudom bivša ulica Prve proleterske zove ulica đenerala Draže, a mi smo se kao društvo, po mnogim relativnim pokazateljima, vratili tamo gde smo bili i pre 1941 - u stadijum zapuštene, siromašne i korumpirane daleke periferije civilizovane Evrope. U Srbiji se formalno ponešto i obeleži ali preko volje, dok

U nedelju je poginuo jedan od mojih poznanika.

 

Momak je imao nešto manje od 30 godina. Nesrećan slučaj. Niko za kriviti. Teško za prihvatiti.

 

Morao sam da mu postavim sliku u firmi. I flor. I sveću. I knjigu žalosti. I umrlicu. I obaveštenje za ostale kolege. Sve u rok službe.

 

Šta god uradio, njegova stolica će zauvek ostati prazna.

 Iz razloga koje, nadam se, razumete, ovaj blog je zatvoren za komentare. 

Više detalja ovde: Web goes on strike!

 

    Vest koja je objavljena u nekim medijima, u nekima nije, nije dovoljno vazna.

 

    U svom krevetu nadjena je mrtva devojcica, imala je samo petnaest godina. U domu za nezbrinutu decu, u svom krevetu koji je dobila n privremeno koriscenje, dok ne izadje iz doma, umrla je tiho, da nikoga ne uznemiri, samo je nestala nadajuci se bas tome, da se niko nece previse uzbuditi sto je nema. Samo je zaspala. Nece se probuditi. Sve sto je veliki svet imao za nju ona  nikada nece videti.

    U dugom lancu Odraslih ljudi koji su morali da joj pruze ruku da ne potone

OK, napričali smo se o temi i okolo teme.
Brišem post, jer mislim da je rečeno sve što smo imali potrebu da kažemo - a znamo šta smo rekli, jer narednih nekoliko dana neću biti u mogućnosti da pratim blog, i pre svega zato što mi nije cilj da ime „prozvane" blogerke ostane izvrgnuto ruglu.

 

 

NUNS: B92 i Mondo duguju objašnjenje javnosti

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) smatra da uredništva B92 i portala Mondo duguju javnosti objašnjenje zbog čega su sa svojih sajtova povukli tekst otvorenog pisma Dušana Mašića o navodnim mahinacijama s novcem prikupljenim za lečenje preminule devojčice Tijane Ognjanović.

Ukoliko tekst nije povučen na zahtev autora, NUNS smatra potpuno neprihvatljivom praksu da uredjivačku politiku bilo kog medija

Odlaganje lustracije svedoči o slabosti demokratije u Srbiji

Zašto se izbegava neizbežno

moj tekst o lustraciji u današnjem Danasu

Neophodnost sprovođenja lustracije direktno je povezana s pitanjima demokratskog sazrevanja i moralnog p(r)očišćenja i ozdravljenja društva. U tom kontekstu podsećam da je Parlamentarna skupština Veća Evrope na svom zasedanju od 25. januara 2006. usvojila Rezoluciju 1481 o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka, kao i Rezoluciju 1096 o uklanjanju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih režima. Dakle, otpočinjanje procesa lustracije među ključnim je preduslovima našeg priključenja porodici evropskih naroda.

Povodom drugog izdanja knjige Latinka Perović – Snaga lične odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008.

U srpskoj istoriografiji, sklonoj upodobljavanju trenutnim političkim potrebama, mitomaniji, improvizacijama i instrumentalizacijama – ličnost Latinke Perović od onih je ličnosti od ugleda i integriteta koje doprinose očuvanju digniteta profesije, ali i osvešćenju o tome da istorijski procesi nisu niti mogu biti jednoznačni ili jednodimenzionalni. Takođe, Latinkin slučaj poseban je i po činjenici da je u našoj nauci, kulturi ili politici malo ličnosti za koje se može tvrditi da su u toj meri ostvarile organsko jedinstvo s vlastitim delom.

Već svojom pojavom na javnoj i političkoj sceni, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, unutar tadašnje komunističke nomenklature Latinka Perović, zajedno sa Markom Nikezićem, bila je oličenje novog tipa političara koji se zalagao za dogovore i istorijski kompromis kao način rešavanja problema među jugoslovenskim narodima – baš kao i za modernu privredu po zapadnom modelu koja bi, dakako, podrazumevala povlačenje komandne uloge politike iz privredne sfere. Već od tih, ranih dana, pa sve do danas cilj Latinkinog dela, ali i samog života njegove autorke, bila je i ostala Moderna Srbija.

Predsedništvu Liberalno demokratske partije

Simina 41, Beograd

 Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete ― u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah ne svrstaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sam povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu prilično je banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.