drug.član me zamolio da skrenem pažnju na njegov post o sramnoj prodaji NIS-a.

Evo to i činim:  link

 

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

 

Osobe sa autizmom, po onome što sam ja uspela da osetim družeći se sa njima, žele da komuniciraju, ali na žalost ne pronaleze uvek način da to ostvare.

Moj sin i ja smo ga pronašli i beskrajno sam srećna što je tako.

 Ovo je, svojevremeno, napisala natasavb majka autističnog dečaka. 

Linkujem njen drugi post za komentare, uz preporuku da pročitate i prvi.

 

 link.

S jedne strane prema Kafki gajim neku vrstu strahopoštovanja, što zbog njegovog zaista nemerljivog uticaja na savremenu književnost, što zbog uticaja koji su njegova dela izvršila na mene. Sa druge strane, čini mi se da bi moj život bio makar malo srećniji, da nikada nisam čitao njegove knjige.

Premda Kafku zamišljam kao nekog ko deluje čedno i potpuno aseksualno, to je daleko od istine. Kafka nije bio nikakav isposnik. Tokom studija u Pragu obilato je koristio usluge prostitutke, a bio je i čest gost raznih praških kupleraja, uglavnom onih gde su se žene manje kupale, a posteljina ređe menjala.

 

 

 

 Preporučujem tekst kolege liba: Ludaci sa Ibarske, iako znam da ludaka ima na svim našim cestama.

 

 

Miloradkakmar je kolega iz potpalublja čije tekstove redovno čitam.

On dosta toga kaže i kada ćuti.

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

M.

Moja sestra je odrasla na panku, ja sam odrasla na narodnjacima. Moja sestra je volela školu, ja sam volela da igram fudbal i rukomet. Još uvek imam taj muški ponos u sebi. Ne volim što moram da saginjem glavu pred ljudima koji to ne zaslužuju.
Kada sam završila srednju školu, počela sam da konobarišem. Bile su devedesete, a ja sam dobro zarađivala od bakšiša. Kafići su bili puni izbeglica, bilo je mnogo novca po lokalima.
Sa dvadeset

Ćao kume!! Gde si?!Nadam se da je sve u redu tamo.

Ovde ništa specijalno.. puno snega, za sada jos malo posla a .. lepa iznenadjenje!

Znaš ko mi je došao u "mom" hotel??Budeće broj 1 na svetu! :-) NOLE DJOKOVIĆ!!

A sledeći subota Sale Djordjević.. na kraj nije bilo tolika tragedija da nisam otišao odavde?! ;-) 

Ti kako si? Kuda će da putuje uskoro?!Ili si samo spreman za odmor?! Nadam se da se vidimo opet uskoro! 

Ćao,Gavrilo

Ovo je pismo koje sam dobio od Gabrielea (kršteno Gavrilo, kako i sam sebe ponekad zove) pre nekoliko sedmica.  

Velike grupe turista, redovi ispred muzeja, fotografisanje pored statue Davida, miris pice u rane noćne sate, Afrikanci koji prodaju lažne Rej Ban i Prada naočare...i fudbal. Strast za fudbalom. To je Firenca. Jedan od najlepših gradova na svetu. Koliko god su posetioci zaslepljeni Pontevekiom, galerijom Ufici, Palacio Pitijem ili Neptunovom Fontanom isto toliko su stanovnici Toskane zaslepljeni fudbalom i fudbalskim herojima. Kada je 1990. Fiorentina za tada rekordnu sumu u istoriji fudbala (15mil evra) prodala Roberta Bađa Juventusu, čije ime ne smete glasno da izgovorite u Firenci, grad je eksplodirao. Praznina u srcima navijača Viole ispunjena je tek kada je godinu dana kasnije stigao čudesni golgeter iz Argentine. 

Ne govorim o pravu na samoopredeljenje, ne govorim o državama, ne pričam ko je u pravu i kako bi trebalo da se oseća…Govorim o dve reprezentacije, o prijateljstvima i odrastanju, o tome ko se ponaša proračunato a ko servilno. Govorim o pameti, o tome koje od “dva oka u glavi” žmuri. I malo o finalu…

 Uzbudljiva godina. Neverovatan broj događaja. Lični su uvek jači. Ali ni kolektivni nisu za nezaborav. Neki će ostati upamćeni dugo vremena.

Poštapam se naslovom iz komentara koji je napisala yugaya i dok ona ne nadje vremena i napiše priču, kako je i obećala, moj komentar na komentar je:

Kako bi to bilo da u bavljenju decom potrošimo nešto truda, prstohvat ljubavi i ostavimo samo malo mesta za iznenadjenja?