jedno umorno beogradsko popodne dolazi sa vetrom i promenom vremena od sunca ka oblacima. 

Pre par godina kada je bilo price o tome da se postavi spomenik Sabanu Bajramovicu u Nisu desili su se protesti i negodovanja jer mu nije mesto na Trgu. 

To se nekako resilo, Saban je ostao tu gde je i ulica je dobila ime Saban Bajramovic.

Danas su mi pisali Romi zasto cutim na ovu nepravdu koja se desava  u Nisu, a za koju nisam ni znala,

(по дневничкој прибелешки с'краја 21. века)
 - привлаче ме прекомбиновани текстови кроз које је могуће бесконачно лутати
тек кад наслутим траг жижка за срећну потрагу амалгамације сличних прозно-поетичких покушаја  одважим се да гвирнем у нагомиланост садржаја мозговног ми дрангуларијума те ненасумце исчачкам их те преточим у састав умишљен за приказ блогочитаоцима који се ,кад узоће, приме на то ...... (к'о мушкатле) ,

Pajke, hvala na inspiraciji...

   -         Kume, aj pravimo poso, imaš nekog u Kini?

-       Ne znam, moram da se raspitam, šta si namislio?

-       Vidiš, silno se gradi za taj Expo, sve tamo pobeglo. Evo, od sestre komšija, inženjer, neki dan dao otkaz i otišo da za njih radi. I još neki iz njegove firme. Miran je koju godinu a posle će da vidi.

-       Dobro, kume, a šta bi mi tu?

-       Mislio sam da vidimo za te leteće taksije. To bre ima čudo da bude i ko prvi

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни

Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

Dečji žiri je ovoj knjizi dodelio nagradu "Dositejevo pero".

Drugi deo knjige "Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i..." publikovan je 2024. godine