Ja tu ništa ne razumem.

Iskreno, odahnuli smo. Neki nepodnošljivi osećaji tipa neurađenog domaćeg, nemarom nevraćene knjige u školsku biblioteku ili namerom nevraćene prijatelju, osećaji izgovora tipa „doći ću sigurno ali ako ne dođem" ili „istina nam je važnija od uspeha osim u slučajevima kad je uspeh važniji od isitne", sve nas je to netragom napustilo kad smo čuli rezultate lokalnih izbora u Hrvatskoj. Zahvaljujemo (bosnizam od zavaljujemo) pakosno i Radničkoj fronti što se toliko trudi da nestane sa scene buržoaskog parlamentarizma, malo je previše za gledati šetkanje u takvom političkom

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kulturni kavez

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

Jedan mi je dnevni list tražio intervju "o svemu osim o politici", pa pošto su u nedostatku prostora objavili 1/3 teksta, ceo intervju stavljam ođe, čisto da se ne baci.