Postoje ljudi koji se teško rastaju sa nepotrebnim stvarima. Za mene su to na prvom mestu papiri - garancija za laptop koju znam da moram da čuvam ali mi nikada ne padne na pamet da proverim da li je istekla, izveštaji sa raznoraznih konferencija, flajeri za zlu ne trebalo u širokom luku od bućkuriša za doneti do vodoinstalatera, nađe se i poneka "poruka lične prirode" koja, da ne bude zabune, nije starija od naše ere novih komunikacija nego je silom prilika pisana rukom pa deluje kao čist artefakt romantizma.

Pre dve sedmice, Strongman je napisao tekst o svojoj komšinici i poreskim inspektorima. Danas su to preneli i mediji. Mene je bilo sramota. A nisam poreski inspektor.

Poslanik koji nam je doneo demokratiju i šutirao novinare, "govorio" o psima i političkim protivnicima, Mene je bilo sramota, a nisam poslanik.

"Sudije" Izvršile "izbor" sudija. Mene bi bilo sramota. A nisam vršio izbor. A onda izlaze u medije i brane neodbranjivo. Ja ne bih imao obraza.

Svi vi koji ste juče gledali televiziju znate da sam bio kod predsednika na kafi. Baš sam se lepo proveo i moram da kažem da se isplatilo. Jeste da sada grcam u dugovima, ali šta da se radi.

Novi sako 10.000 dinara, nove cipele 8.000, nova košulja 4.000, sastanak sa predsednikom - neprocenjivo.

Evo baš sad pišem neki projekat i u budžet ubacujem garderoberske troškove. Ovom prilikom pozivam modni gej lobi da me sponzoriše u garderobi, a ja obećavam da ću u zvanične izveštaje ubacivati podatke šta je ko nosio na sastancima.

Poštovani premijeru Cvetkoviću,

Pišu novine kako nameravate s tzv. ministrom zdravlja Milosavljevićem, nakon što se oporavi, porazgovarati o njegovoj odluci da se između naše invazivne i nemačke neinvazivne metode lečenja diskus hernije odluči za nemačku neinvazivnu. E, sad, ne znam ja da li je to tačno ili nije, novine svašta pišu, to mi je jasno. Ali, ne bi bilo loše da je tačno, znate. Ne bi bilo loše iz više razloga, a pre svega zbog toga što razgovor srpske javnosti i tzv. ministra zdravlja oko pomenute odluke koju je doneo liči na razgovor "gluvih telefona". Mi ga pitamo "Kako si mogao tako da nas praviš budalama?" a on odgovara "To sam ja za vaše dobro." Mi ga pitamo "Hoćeš li sad dati ostavku?" a on odgovara "Zbog ovoga ću se brže vratiti na posao". I sve tako, premijeru dragi. Mi u gajde, on u tamburu. On nas uopšte ne čuje, ne vidi, ne razume. Pa sam mislila - možda biste vi mogli na tom sastanku, ako nije buva već će ga stvarno biti, da mu nekako pojasnite zbog čega njegova operacija diskus hernije među srpskim građanstvom nije izazvala saosećanje i želje za brz oporavak, već bezosećajan izliv žuči.

Bilo je to vreme oko nove godine. Neka suvomrazica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Niko od nas nije vozio. Svuda smo išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak smo i rodjeni istog dana. Imali smo zajedničko i jos nešto veoma bitno. Obojica do ušiju bili zaljubljeni u košarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK "Student" i priželjkivali

Tik uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od novobeogradskog Bloka 28 već godinu dana čeka jedan braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i zagađenim vazduhom prometne saobraćajnice. Nikada ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz autoput on čeka i veruje da će se oni koji su ga baš tu ostavili, vratiti.

Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.

Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.

Čitam prekjuče u novinama kako je nekada prvi teniser sveta Marat Safin izjavio da je Beograd pun lepotica. "Priča se da je Beograd najzabavniji grad u Evropi i mogu da potvrdim da se ljudi ovde odlično zabavljaju. Gde god da krenem srećem mnogo lepih žena" - poručio je Safin. Ko zna iole nešto više o Safinu zna i da je on poznat po izuzetnom temperamentu, ali  da mnogo voli da se provede, te da su mu ženske vrlo slaba strana. E, onda, ovakva izjava stvarno zaslužuje pažnju.

Pre čitanja ovog teksta pogledajte ovaj video klip:

Da li vidite neku veliku razliku između ekipe Peščanika danas i svih onih tetki koje su nosile Slobinu sliku i celivale je na mitinzima? Ne. I jedno i drugo je nekritično sagledavanje ličnosti, kreiranje idola, proglašavanje za sveca... sve ono što srpski narod obožava, od klopanja po sa'ranama do bacanja na kovčeg uz kuknjavu. Ali čemu to služi, naročito u slučaju Zorana Đinđića?

U slučaju ekipe Peščanika verujem da ima dosta osećaja krivice, pa se sada polivaju pepelom, ali generalno tu ima nekrofilije, opravdavanja za neuspehe i ono što je u srpskom narodu najpopularnije svađanje bliže i dalje rodbine oko nasledstva.

Sudija: Datum rođenja?

Ja: (na srpskom) Datum rođenja?

Okrivljena: (kao iz topa) Tridesetsedmog, dvadestprvog, dvadesete.

Ja: Aj´ ponovo, leba ti. Kad si rođena?

Okrivljena: Pa lepo ti kažem: tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadeseta... Majke mi.

Ja: OK. Kad je na majkemi, da ti verujem. (prevodim) - Tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadesete.

Sudija (zbunjen, meni): To, gospodine doktore, ne može biti datum rođenja.

Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

To vam je kao naša verzija Superhika: uzimate svim poreskim obveznicima i dajete investitorima. I nije istina da pomažete građanima da dođu do stana. Pomažete investitorima da prodaju precenjene stanove građanima koji ne mogu da ih plate. O našem trošku.

Gradite socijalne stanove. Molim vas.

"Ajde ti, debela picko... Ajde ti i ja jedan na jedan. Dodji ako imas muda..."

Po pogledima kolega sam ukapirao da sam ja debela picka. A glas bi mogao da pripada samo jednoj osobi - Big E. E jebi ga. Niko od izbacivaca mu ne prilazi kao da ima mitraljez u rukama. Big E definitivno nije zajebancija. Necu valjda da se bijem jedan na jedan.

Kasnim sa kirijom, prazan frizider, nagomilane opomene pred iskljucenje struje, iskljucen telefon, kablovska, imamo

Umesto predstavljanja - evo par reči o tome kako sam stigla na ovo veselo mesto.

Napisala sam jedan tekst o izborima na Kosovu. Onda taj tekst nije objavljen. Onda sam ga ja poslala nekim svojim prijateljima. Onda su ga oni slali nekim svojim prjateljima. Onda je Mika Antić preko svoje Srpske informativne mreže poslao Boga pitaj koliko mejlova na Boga pitaj koje sve adrese. Onda je moj drug Ninoslav Randjelović postavio taj tekst na neki forum. Onda je Antioksidant uzeo pa stavio tekst na ovaj blog. Posle, ja mislim, dva dana pozvali su me da i ja počnem da "blogujem".

Pošto

Ljubov liči na lutku. Ima vesele oči. Po obliku okrugle, kao da se stalno nečemu iščuđava, po boji veoma plave, uokvirene još drečavije-plavom šminkom. I lice joj je okruglo. Drusne obraze, prirodno bele i rumene, puderima je još pride izbelila i narumenela. Pijemo kafu. Ja još pospan, spor; ona se već razbudila pa neumorno priča neku svoju jutarnju priču bez kraja i konca. Debeljuškaste joj se šake ni na trenutak ne smiruju već stalno nešto petljaju: skupljaju trunje sa stola, brišu prašinu. Za to vreme pogled joj šara po sobi - snima zatečeno stanje. Ne izjašnjava se, no sasvim se jasno vidi da joj se ono što vidi uopšte ne dopada.

- Koliko dugo možeš da ostaneš danas? - pitam.

- Ma mogu ja dokle ‘oćes. Do večere ako treba... Nego, imaš li malo mleka za kafu? - pita i ne čeka odgovor nego skače na noge. Otvara vrata frižidera pa se štrecne, kao da je unutra ugledala crknutog glodara.

- Ju! Ju! Crni čoveče, ebolu ćeš da dobiješ! Ili koleru!