рекоше добри људи овде да ће истина о титоистичким злоделима почети полако да испливава на површину и да ће та истина прочистити србију. колико год настојали да измене ту реалност, да алтернирају повест, да ублаже своја злодела јер су се, ето, боже мој, борили против још  горег зла, четничког, овуда неће проћи. реалност неће бити  алтернирана, ма колико српски (и црногорски) тито-фашисти користили пежоративне описе: наци, капо, фукса, говно, љотићевац... да ниподаштају, ућуткају, понизе вербално критику, тито-фашистима мајка Историја спрема лагано сачекушу. једна од југословенских икона покрета антифашистичког отпора у израелу била је бака Ева Панић.

pandorina kutija

pre možda par godina pogledao sam u srpskim elektro-medijima vest u kojoj je pisalo kako se srpska državna delegacija u poseti Izraelu susreće se ovdašnjim zvaničnicima, i između ostalih sreće i predsednika društva, ili lige, srpsko-jevrejskog prijateljstva. ne bi to bilo ništa po sebi čudno: šef diplomatije Vuk, inače poprilično osetljiv na boljševike-nacionaliste (i uopšte, veoma osetljiv na nacionalizam osim ako ga ne ispoveda on sam, Vuk Drašković, sveštenik nacionalizma u Srbiji); susreće u Izraelu nekoga ko je naklonjen Srbiji a visoko kotira u supermoćnom sistemu izraelske državnosti. taj neko, da upotrebim termin bivšeg šefa diplomatije, nacional-boljševik je i zove se Avigdor Liberman. nimalo slučajan izbor za jednu srpsku vladu u kojoj je osnovna poluga vlasti veseli i simpatični dvojac Koštunica-Ilić: em razume čova ćirilu, em je iz voljenog Sovjetskog Saveza rodom, em je faši... pardon, nacional-boljševik.

kada kažemo "društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva", teško da ovaj sklop može u nekom relativno normalnom brodolomniku iz 90-ih da ostavi nekakav nasmešeni utisak. neizbežno se čovek seti nesrećne Klare (Mandić), pa čaršijskih priča da je Izrael sakrio gazda-Jezdu u svoje vreme, pa čak i glasina - kojima, uzgredno, nikada nećemo verifikovati validnost - da je deo novca koji je nestao iz državnih blagajni i sa narodnih računa 90-ih našao svoj put i do Izraela. no, razume se, sve su to čaršijske priče, i ništa se od svega toga nije odigralo, sve je bio samo ružan san... mislim se jatako, kada nailazim na ovu vest o srpskom drugaru Libermanu, ponekad želim da se probudim u novom danu kada će i taj gazda Liberman postati kao i svi ti miloševići, gazda-jezde, draškovići, koštunice-ilići... ružna uspomena, tragično sećanje, noćna mora što nestane kada se prenem iz lošeg sna... hoće li nestati tek tako?

Otišao sam u Kinu bez nekih predubeđenja. Nisam čitao, u jeku medijskog hladnog rata između Amerike, s jedne strane, i Rusije i Kine s druge, o problemima za koje američka strana optužuje kinesku. Pre svega, sama Amerika ima problem sa predsednikom Belim Suprematistom, koji, kada bi mu svet to dozvolio, bi verovatno od svih "nesaveznika" ostavio crni ugarak umesto prostora gde ovi obitavaju. Čitao sam, vođen impresivnom ekonomskom situacijom Izraela, u knjizi Start Up Nation, kako su izraelski inženjeri i diplomate došli u Kinu početkom ovog našeg stoleća, na poziv domaćina, da istraže opcije za finansijsku saradnju sa Kinom. Prva stvar koju su gosti pitali bila je: "Ima li ovde antisemitizma?" "Anti-what?", iskreno su bili začuđeni domaćini. Nikada čuli. Izraelci su odmah raspakovali opremu i krenuli da softverizuju Kinu.

 joe je popio pušangiju s mundijala. po meni, pušangiju je trebao popiti odmah nakon starta na Brata Miralema, a ne da se čeka ustaški izliv emocija na Maksimiru.  ali ovo je lud'lo.

*NRH - Нова Република Хрватска

 Kao što su posetioci mog mrežnog unosa tokom prethodne decenije možda mogli naslutiti, vučem jevrejsko poreklo iz Broda na Savi, kako se zvao u dane monarhija, odnosno Slavonskog Broda kako je bio poznat u svojim socijalističkim danima. Ovih pobedonosnih dana moj brat Boki, većnik beogradske jevrejske zajednice i ja, Srki da Hustlah, odlučismo, po prvi put u životu, posetiti rodni grad našega tate i naše bake. Imali smo tamo šta i videti.

Nešto se jeste izmenilo nagore u hemiji ovog liberalnog metropolisa Orijenta - neformalna opuštenost, razgaćenost grada, kako ja volim da je zovem, ustupila je mesto napetom iščekivanju nereda i haosa. Jesu ljudi i dalje neuobičajeno opušteni, čak nekako gotovo i familijarno neposredni ili bliski, ali poslednjih 6 meseci eskalacije sukoba, netanijahuovsko-hamasovske eskalacije, jesu unele neodređeni nemir u žitelje ove liberalne prestonice Bliskog Istoka.

uzev u obzir novopotpisanu pozicioniranost Srbije kao večne ruske saveznice, državni stav Srbije ne može mnogo odskočiti od zvaničnog ruskog, tada je u Siriji sve kristalno jasno - miroljubivi režim u Siriji napale su snage haosa i bezumlja, predvođene Izraelom, Al Kaedom, Amerikom, Britanijom i sektaškim Sunitima.

pošto sam napustio u formativnim godinama Srbiju i bio podučavan u najgorim po ovu u Srbiji opšteuvreženu judeoamerikanofobiju mogućim školama  - u izraelskim i američkim; zvanični stav Srbije mi je blagoneprihvatljiv (iako, ako se ne varam, Predsednik Srbije nije nigde zvanično formulisao svoj odnosno trenutni državni spoljnopolitički stav, već ide i sve redom ljubi, klanja se, poštuje i nosi u srcu, ali hajde, uzmimo da je od juče zvanični stav Srbije onaj koji joj Rusija dopusti da zauzme).

dok glasa razuma iz Bodruma nema iz nekog razloga da se smisleno oglasi na ovu temu, čitam naglas u njegovom odsustvu redove, i između redova, turobnih vesti što pristižu iz Sirije.

драги пријатељи и пријатељице,

интересујем се нешто,

ето,

желим да покренем рат са снс-ом а у погледу упуцавања 1.6 милиона долара државне помоћи за наше најмање грађане,

Прича је преузета из књиге "Народне приче руских Цигана". Превод са руског је мој.

Sveti Georgije palestinski i Cigani

Ovu legendu Cigani po raznome pripovedaju. Evo jedne od pripovesti.

Približno pre oko 2000 godina je to bilo. Narod na zemlji je tada živeo u nesuglasju. Nikako ljudi zemlju da podele. I eto, sazove Gospod Bog sve svete, i odluče oni da ustroje sabor pa da reše - kome šta dati. Posla Bog Svetog Georgija da on sazove sve ljude što žive na zemlji. Obiđe Sveti Georgije sve države: kod Engleza bio, kod Francuza bio... Pozva sve nacije na sabor. Jaše Sveti Georgije obratno. Iznenada, on vidi: sedi u brvnari Ciganin.

Dača Ikodinović i Deki Savić su mi drugari iz najranijeg detinjstva. išli smo zajedno u osnovnu i igrali smo rukomet za repku osnovne i uvek prolazili na gradsko gde bi nas po pravilu tukle školske ekipe koje su davale igrače u rukometnu školu Stari Grad. Dača i Deki su odmalena igrali vaterpolo u Partizanu i umeli bi da zabijaju golove sa pola terena na rukometnim tekmama. Deki Savić je uvek bio veći od sve dece za dve glave i kada bi se rukovao sa nekim, tom nekom bi posle još pola sata bridela ruka...

Deki je stariji dve godine, i već u sedmom osnovne je primljen u kadetsku repku tadašnje Jugoslavije i u juniorski tim Partizana. od početka je bio sasvim normalan i neopterećen lik, bežao je sa časova kao i svi i dolazio da pijemo pivo u šteku iza škole. jednog dana je doveo Daču koji je tada bio u šestom osnovne i rekao da i on igra u Partizanu vaterpolo i da će biti strava igrač... ostali su mi tako urezani u pamćenje, dva nasmejana dečaka, krupnija i razvijenija od sve ostale dece, momci koji će uzeti u vaterpolu sve o čemu običan čovek može samo da mašta... Dača i Deki, uvek nerazdvojni, i u bazenu nerazdvojni, ko zna možda su oduvek i bili dva dela jednog istog bića...