Ovo nešto što mi je Hoochie Coochie Man poslao je prosto toliko genijalno, da sam ja obuzet već neko vreme ushićenjem -

ovako izgleda Srbija viđena kroz oči enormno talentovanog američkog (jevrejskog) deteta, ugošćenog, očigledno s puno ljubavi kod srpskog deteta i porodice: 

e svašta, ne mogu da verujem u jad diskusije da je bilo ko banovao Profesora Nenada - verovatno najučenijeg i politički najkorektnijeg (al' stvarno korektnog, ne u nekom isfoliranom kvaziurbanom, da ne kažem jutarnjeradioprogramskom fazonu) čoeka ođe... elem, mene namrtvo zanima kako je ovaj prastari asasin uspeo da bude u srpskoj politici to što je?

ne volim previše da filozofiram šta i kako treba da se uradi da bi prestalo zlo između izraela i palestine (da ima nekog efekta u tome sedeo bih u vladi kao savetnik premijera), da pišem boldovane blogove, i sa uključenim caps lock, vičem na ekran i teram premijere u tri pm. isto tako ne volim da se prepirem sa ljudima koji su skloni da ovakve stvari rade, a ne mogu ni da se raspravljam ni sa hejterima izraela, niti sa ovima kojima je jako čudno da se neko može istodobno osećati i kao izraelac i kao srbin; premda mi je zbog pojedinih krivo jer smatram da su u zabludi - verujem da i oni smatraju da sam ja u zabludi tako da nam je nesporazum u  pat-poziciji. što se tiče boldera, capslock-ovaca i psovača, trebao bih da napomenem da je takvo virtualno ponašanje neka vrsta malih boginja net-života, da smo svi prošli kroz te dečje bolesti odrastajući sa netom, svima nam se činilo da smo neproporcionalno jaki i opasni kada jednom sednemo da kuckamo i šaljemo svoja razmišljanja u etar... ali to je druga tema i o tome nekom drugom prilikom. neću se ni baviti suvoparnim vestima, to imate na drugim mestima, sa skoro mehaničkim repeticijama, eskplozija-bomba-poginuli-izjave-osude-vinovnici; to me podseća na atmosferu orvelijanskog distopičnog društva.

Svestan pomalo da pišem hiperneteističnoj publici, pritom, zahvaljujući ulozi Srpske pravoslavne crkve u oformljenju državnosti Republike Srbije tokom poslednjih dve ili tri decenije, takođe i vrlo neprijateljski nastrojenom auditorijumu kada su teme vezane za pravoslavlje po sredi; upuštam se nevoljno u ovu temu, jer mi se čini svakako da će krajnji doprinos moje teme biti, kada se svede poslednji račun, još manja doza tolerancije prema Pravoslavnoj crkvi. To, međutim, nije moj cilj.

Zato pre svega želim da se ogradim od takvih ljudi. Moja poruka je upućena normalnim ljudima iz Srbije, kojima nije frka od prošlosti i nije ih blam što imaju neke bake i dede koji su nekada slavili slave i koji znaju da imaju, duhovno govoreći, pravoslavno poreklo, bez obzira na to ko su i gde su sada trenutno.

Nemam osećanje mržnje prema vinovnicima Holokausta. Moja baka je pričala retko kada o ovim događajima, a otac nikada. Jedino što je izbacio nemački i mađarski iz upotrebe, i u životu nas nije nikada odveo u svoj rodni grad, Slavonski Brod. Što se samog Muzeja Holokausta tiče, prema njemu imam odnos sakralnog ćutanja. Njegova težina je toliko specifično teška da ni fizika to ne može da utvrdi - 400 megajedinica ljudskog bola? Pošto ne raspolažem vagom za precizno merenje količine ljudske patnje, ja u Jad Vašemu jednostavno - ćutim. Nedavno sam iznenadio, tako, jednog generala, stranca, u gostima. Očekivao je jedan sat političke indoktrinacije. Pošto sam ja prolebdeo kroz muzej, ćuteći, on se začudio i upitao me ko sam, i i odakle sam. Odgovorio sam, да ли се сечаш како било нам је пре, после свега, ша сад остало нам је, мој Београде...  odgovorio sam, Bege, naravno. Mi smo slobodarski tip ljudi, a ne indoktrinatorski.

Да нас ране више боле

него зуце иза школе 

него звуци оне строфе кад сам морао да одем

Ал' сад сам опет овде

ал' све нам се изгубило

посекли су кестен где сам некад тебе љубио

Не миришу липе

нема старе виолине

нема Циганина седог да за моју тугу брине; 

pomislio sam u sebi dok su generalove reči usiljene ljubaznosti bledele u bezvučju učiteljske metode u meni, koju sam odabrao za rad sa narodom koji denacifikaciju nikada osetio nije...

čeda očito ima težak problem da dopusti da se ljudi oko njega slobodno izražavaju, ne znam stvarno da li je to do njega kao osobe, ili ima nekakav krug komunjarskih mrakusa oko sebe koji mu forsiraju taj staljinistički imidž?

taman sam se obradovao kada je drago konačno postavio post o ldp-u, kada se konačno stekla šansa da razgovaramo o slabostima ove opozicione stranke, kada je tamo a ono međutim?

Neka čudna i zla vremena su došla, uzburkani su duhovi svuda i deluje kao da se zla sen apsolutne, totalitarne mržnje iznova nadvija nad nesrećno Čovečanstvo. Interesantno, samo po sebi, da naporedo sa tom mračnom silom koja očito živi sa Čovečanstvom, i u njemu, otkad je sveta i veka, uvek postoji i neki tračak svetla, određeno nadanje da će doći lepša, bezbrižnija budućnost. Danas, dojam je, ti strahovi i nadanja se opet mešaju u kovitlacu

poštovani gospodine Ivice i gospodine Aleksandre, te gospodine Patrijarhu Srbije Irineju niški,

 vaša država, odnosno država kojom Vi rukovodite, probudila je ove noći moju petomesečnu bebu i mog šestogodišnjeg sina iz najspokojnijeg dečijeg sna, nasiljem i zlom. probudila ih je i 6.1 i probudila ih je i 31. 12, u košmaru, nasiljem. Vi, gospodo, pretvarate se da rukovodite dostojno državom koja je potpuno huliganska. huligani su i građani, i huligani su i vernici koji smatraju da mirnog Hrista treba obeležavati eksplozivom. Vi ćutite, gospodo, i dajete nasilnicima odrešene ruke, jer Bože moj, važan je mir huligana a ne naših mališana... Hristos je jedared rekao da ne smete dirati mališane, jer... nagrabusićete, gospodo, posebno poslednjeimenovani gospodin, i to po direktnoj komandnoj odgovornosti. da razmotrimo. roditelji ste (izuzev gospodina Irineja, koji smatra da je normalno i poželjno proslavljati tihe crkvene praznike upotrebom eksploziva), verujem, pokopčaćete  razloge mog gneva.

jeruzalem - evo, prosla je i ivina, dirljiva za nas hrvatske jevreje poreklom, poseta prestonici izraela. moram priznati da sam osetio ljubomoru u trenutku kada je ceo jerusalim okicen hrvatskim trobojkama, ali ivo je zasluzio to, a i drugim liderima na balkanu je zadao domaci kako se predstavlja drzava u inostranstvu.

sta je, u sustini rekao predsednik sa jerusalimske govornice? 

"I evo me, ovdje, stojim pred parlamentom izraelske države, i još važnije, stojim pred djecom Hrvatske, i bez dvojbenosti, ja se ispričavam. I molim preživjele žrtve holokausta, vas i sve druge žrtve za oprost", rekao je Josipović.

i za moje staro, okorelo od visedecenijskog pracenja balkanske i bliskosistocne otrovne gungule, a i od zivota samom cinjenicom da sam bio mladic 90-ih, dakle za moje staro srce beshe dovoljno da ova ivina recenica izazove ganutost.

jasno je sasvim kako normalan čovek treba da se odredi prema ratu... rat je teška budalaština od ljudske delatnosti, u ratu ginu drugi normalni ljudi, ruši se, a kako momčilo nastasijević kaza onomad: "rod smo. kada čovek umre, i moje srce rušno je"...

nije to moja nedoumica. rat je i jedna strana čini ratni zločin i ja se nikako neću poistovetiti sa tim zločinom niti dovesti sebe u situaciju da iz bilo kojih pobuda pravdam ubistvo drugih ljudi. to nepoistovećivanje nije moja slabost i ja nisam nedolični pripadnik zajednice jer se dvoumim kada je potrebno ubijati pripadnike druge skupine da bi se moja održala...

veliki broj rasprava se vodi o političkim uzrocima, o tome ko je odgovoran i zaslužan što je do ubijanja došlo. iz nekog čudnog razloga, upravo ovaj konflikt privlači magnetnom razornom neodoljivošću, često pobuđujući najružnije strasti iz ljudi. čudno. magizam bliskog istoka.