pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

Ko je ubio Boru Pekicha?

Prema samom Bori, ubio ga je Pan, Svirač iz Zlatnih Vremena, bog pastira i frigijske magične frule, povremeni prijatelj boga Dionisa i zaljubljenik u žene. Prethodne noći se Pan javio mojoj ženi u snu i tiho i samouvereno joj je izrecitovao stih koji ona nikada nije uspela da pročita pre tog usnuća, isti stih koji je Bori Pekichu izrecitovao njegov dobar drugar, pesnik, stih koji će ga i uvesti u tragediju i sprovesti u smrt,

„Vratiću se kao refren što se vraća,

U maštu tvoju dovršenu bedom,

Kroz snove tvoje oblik, biće redom,

Moja će sena kao Pan s frulom da korača.“

Novi Sad, nekada najčistiji jugoslovenski grad, ovih dana je bio u kesama, koje su vam se, doslovce, leteće lepile za lice dok ste hodali.

 joe je popio pušangiju s mundijala. po meni, pušangiju je trebao popiti odmah nakon starta na Brata Miralema, a ne da se čeka ustaški izliv emocija na Maksimiru.  ali ovo je lud'lo.

maksimalno me zabavlja kada čujem  od svojih obaveštajkinja na blogu kako dogmatično šabanstvo priča o meni ovo i ono, ono, pritajeno madafakerski, iza leđa. doživeo sam da me štuje hrvatska diplomacija, dok mi moja rođena čarlija. ali bože moj, u svetu postoji jedno carstvo, i u njemu caruje glupanstvo...

koliko ja vidim, srbija ima više prepreka na putu samostalnog i uspešnog državništva, statehood-nosti svojevrsne. ima dosta prepreka sa strane, ono pravoslavna zemlja, pa samim tim i ne previše dobrodošla u Zapadnom Klubu (navedite 1 pravoslavnu zemlju koja je uspešna na zapadu - ne računajući izrael gde su zer jews amongst the founding fathers of USA pa se ne računaju?) - premda ja iz ličnog iskustva tvrdim da onaj koji poštuje sebe stekne poštovanje i drugih, i to p.e. zapadnjaka, pre ili kasnije. izbačen sam iz jedne američke škole svojevremeno jer sam se potukao s nekim glavonjom koji me je nazivao "malim miloševićem" i pričao da smo zasluženo dobili po labrnji. zanimaju me lična podmetanja noge, odnosno unutar nas samih.

prošpartao sam  Palestinom uzduž i popreko ovih dana i video duboku podeljenost, mislim unutar njih samih. dve dominantne snage deluju u Palestini - interesantan spoj komunizma i kapitalizma, s jedne strane; i islamizam s druge strane. dok je prva struja uglavnom mirna i radina i zalaže se za ekonomski progres Palestine i rešavanje pitanja državnosti kroz političke procese, druga traži kavgu u svakoj prilici. danas sam prisustvovao u Istočnom Jerusalimu peglanju između izraelske murije i jedno stotinjak agresivnih giliptera, koji su od pokliča Palestina, Palestina, završili s šikaniranjem nekog mladog jevrejskog religioznog para s bebicom u kolicima i urlikanjem Al Aksa, Al Aksa, martiri, martiri, našta se stvorila izraelska policija, virtualno niotkuda, i krenula da pegla verske huligane.

Nedavno sam se uverio da su najbriselskiji ljudi u Srbiji ujedno i najgovnarskiji - ono, prodao bi rođenu majku za ferari, a i uzev u obzir da i ovde među nama provejava antizapadni sentiment; te i to da sam oduvek sebe doživljavao delom Srbije uz to što sam i deo Evrope, želim da razmislim naglas gde naši ljudi vide sebe. Pod "sebe" razumevam pristojne ljude iz Srbije - nepristojni sedite u magareću klupu da ne bilo mar'sanja.

           Beograd, onako kako ga vidi spomenik Mike Alasa 

Kada bih pokušao da nađem neku tačku u vremenu u koju bi bilo moguće smestiti početak ove agonije kroz koju Srbija prolazi, verovatno bi to bilo tamo negde 1914. ili 1915. godine. Uzev u obzir da živimo u dobu u kojem se odvijaju drastične revizije, prepravljanje povesti tako da odgovara trenutnim potrebama epohe, često iskrivljenim do perverznog potrebama; verovatno je da jedina objektivna povest koja preostaje je ona sačuvana u ličnom iskustvu.