Ili svakom parada: jednima pederi, drugima tenkovi

Elem, seća li se neko šta to beše „Haški tribunal? Da, to je bila ona grdna stena što je Srbiju delila od Evropske unije i svetle budućnosti.  To, samo to i ništa drugo do to. Nema drugih uslova, nema dodatnih uslova, nema skrivenih uslova. Ponavljali komesari, ambasadori, predstavnici, a za njima horovi naših političara. Samo da se pošalje i osudi cela zločinačka Vlada, Generalštab, rukovodstvo policije. Još Milošević, još Karadžić, još Mladić, još Hadžić.

3, 2, 1 -  i... Trt! Ne stigosmo ni da odahnemo kad - Kosovo. 

Naravno, ružno bi bilo pomisliti da je to neka ucena i da naši prijatelji na taj način pokušavaju da pocepaju ili ponize našu zemlju. Ne, naravno. No se za svaku zemlju u toj harmoničnoj zajednici naroda i država mora znati gde su joj granice i dokle joj suverenitet seže. A Srbija, eto, ne seže dokle njen ustav kaže, niti rezolucija UN. nego dokle kaže Vašington, direktno ili preko čauša.

No čemu ovaj i ovakav uvod kad je tema sasvim drugo nešto?

Sombor, Pazova, Novi Sad. Paljevine, rafali, ručne bombe. 

Ovo nije bruka. Ovo je društveni kancer. Ovo nije jurnjava za zastavom, niti ljutnja zbog političkog incidenta; ovo je "Ubij, zakolji" koje su u svojim reagovanjima i saopštenjima preskočili i predsednik Vlade, i ministri unutrašnjih i spoljnih poslova.

Ovo je demarš fašistima i dijabolama koji nije napisan i uručen. Onako iskreno - jebe mi se i za drona, i za zastavu, i za fudbal. Da li će utakmica biti ponovo igrana, da li će biti 3:0 ili 100:0, da li će se loptati samo deca na poljani.

Ali ovo - da, ovo jeste fašizam, gospodo, u svom najčistijem obliku. U ovom prvom talasu, na sreću, bez žrtava. Od vas, gospodo ministri i nas komšija, prijatelja, sugrađana, rusofila i anglofila, evroskeptika i evrofanatika - zavisi hoće li to tako i noćas ostati.  

 Ako se ovo ne zaustavi sad i odmah  - Srbija će biti žrtva.  

I taman je posle godina toplo-hladno i okolo-naokolo diplomatije izgledalo da se nešto pozitivno dešava na relaciji Beograd - Priština via Brisel, taman se moglo pomisliti da se bar oko nečega može naći zajednički jezik a da živi ljudi mogu biti kopča koja će političare naterati da pokušaju da nađu razumno rešenje. 
Ili upravo zbog toga?
No pre nego što krenem dalje (a trudiću se da ne budem opširan) da odmah kažem: o Kosovu i zbivanjama na njemu ne znam skoro pa ništa sem onoga što u medijima vidim, čujem ili pročitam.
Dakle - možda čak i manje od većine spoljno-političkih analitičara, eksperata i nvo vidovnjaka, zvezdočataca i genijalaca opšte prakse.

Na istom ovom mestu bili smo s jeseni 2000. godine. Sa debelim razlogom. Zbog pokradeinh izbora. Zbog uništenih života. Zbog budućnosti.

I ove besprizorne siledžije su tu sa nekim razlogom. Ne znam koji je to razlog, ali sam siguran da nije onaj koji deklarišu. I da ih treba ukloniti, pod hitno i bez pardona.

Reč-dve o vrednostima Slobodnog sveta, preneto sa vesti b 92 a mislim da zavređuje malo pažnje i malo promišljanja o tome da li smo umesto berlinskog dobili novi zid, samo nevidljiv a neuporedivo veći i neuporedivo tvrđi.

A Edvard Snouden sam odgovara na neka od pitanja postavljenih na prethodnom blogu.

I ja mu verujem.

Moskva -- Edvard Snouden se danas sastao sa predstavnicima organizacija za zaštitu ljudskih prava na moskovskom aerodromu, a Vikiliks je objavio šta je tada rekao.

Prenosimo u celini Snoudenovu izjavu, koja je danas objavljena na sajtu Vikiliks:

"Bolje da smo mi oko njjih nego oni oko nas. A najbolje - mi oko nas!"

Tako se nekako završava "Radovan Treći", bolna komedija o samoizdaji Duška Kuvačevića. I kao da je konačno kucnuo čas da se i Srbija odluči, opkoli i osvoji samu sebe. 

Sirenski zov kao da je postao prejak i da je došlo vreme za tu, poslednju, sudbonosnu odluku u našem vremenu.

Pod uslovom da alternativa uopšte postoji, pred Srbijom će se - sad je već izvesno - ono sudbonosno pitanje iz tamnog vilajeta : NATO, da ili ne? - postaviti vrlo brzo.

Realno - ima li Srbija boljeg kandidata za predsednika od Tomislava Nikolića? Da je reprezentuje u njenoj punoći i celini? Nekog oko koga mogu da se, kako nam istorija kaže, ujedine muftija Zukorlić, magistar Velimir Ilić, doktor Vojislav Koštunica, Milo prepodobni Đukanović, doktor Vesna Pešić, Nataša Kandić?

Ok, ima li takvog kandidata sem Vučića, jer on, Vučić još i Čedu Jovanovića, Andrića, Nenada Prokića, Vuka Draškovića i našeg Krleta reprezentuje. Ali - on je zauzet. Možda.

Dakle, postoji li čovek koji bi bio kompletnija i verodostojnija slika u kojoj bi se Srbija ogledala? Toma, Dragica i ja mislimo da ne. Ako se Aleksandar tako izjasni i sa nama složi, onda će nam se pridružiti bar još 50% onih kojima demokratija daje pravo da se sa Aleksandrom (kao sa drugom Titom, Slobom, Vojom jednim i drugim u neposrednoj prošlosti) slože potpisom na glasačkom listiću. Dakle, misleći deo Srbije, koji uvek ima jasan stav i ozbiljno, objektivno i odgovorno promišlja žiuvot i politiku.

Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

I tako sad ode i Strašni Krstić napustivši Vučića Mekog Srca. A šta kaže Mekosrci Vučić na to? Kaže - Krstić je potpuno u pravu!

Da li je bilo za očekivati da će mladi BK stručnjak sa Harvarda, ili čega već ono beše, prvi da utekne sa ove raspale dereglije koju zovemo Vladom Srbije? Pa ne. Bar ja to nisam očekivao.