Ovog jutra, 12. marta 2015. godine blog b 92 osvanuo je bez ijednog teksta o njemu. Nijednog. Kao da je Zoran Đinđić dočekao smirenje i kao da više nije važno.

A tog jutra, 12. marta 2003. Demokratska stranka imala je jednocifreni procenat podrške u biračkom telu. Zoran Đinđić i manje, verovatno. Stranka je bila Žuto preduzeće i agentura, on sam mnogo više od toga. U zavisnosti šta se čita, gleda ili sluša mogao se, kroz opise i optužbe zahvatiti pun krug: od levičarskoig lunatika do liberalnog dželata. Nemačkog čoveka i agenta CIA do novootkrivenog velikosrpskog nacionaliste i šoviniste. 

Tužne, smorene face dežurnih oficira pred jednim oficirom i dvojicom podoficira  u rezervi koji su došli da se jave kao dobrovoljci tog petog avgusta govorile su o situaciji jednako rečito kao i ćutanje državnih medija u Srbiji. Gotovo je, rođaci.

Vratite se u kafanu, ishendlovaće Sloba ovo do kraja.

Malo smo se zezali.

Ovih dana Dragan Vasiljković, zvani kapetan Dragan isporučen je republici Hrvatskoj. Pre toga vraćeni su joj na pravdi Boga optuženi generali - Gotovina i Markač. Na Oluji nema senke. 

Sve je pripremljeno: proscenijum, kasting i imizanscen, i puška postavljena na zid u prvoj sceni otkočena je i repetirana.

Kao onomad pred prvu Pustinjsku oluju, kao pred Savezničku snagu, kao pred drugu Pustinjsku oluju, kao pred agresiju na Libiju. Tu je mali prljavi proksi rat, tu su teroristi kao saveznici, tu je "zlikovački režim" a bogami i hemijsko oružje (bačeno na sopstveni narod).

 Sve je isto, sem što u Kremlju ne sedi Boris Jeljcin, a Rusija nije na kolenima.

Ili: od govana pita

Juče Dan Republike, sutra Dan nastanka Kraljevine SHS I posledično Jugoslavije.

Drugu ubila okupacija I revolucija.

Prvu... Oko uzroka smrti postoje oprečna mišljenja u desetinama varijacija. Možda bi najbliže istini bilo da joj je iznutra glave došla neefikasnost I opšta idejna korupcija naslonjena na sitne interese, I velika prekompozicija političke mape Evrope spolja.
No nije ideja da ovo bude tekst o jubilejima i davno izdrndanoj partizani/četnici vuni.
Hoću da kažem da je ono što nam se desilo a od čega evo 25 godina ne možemo kao društvo da dođemo sebi bauljajući naokolo sa uvek istim besmislenim pitanjima -kapitalizam.  

Kapitalizam nam se desio. Neophodan uslov za njegovo nastajanje jeste privatizacija. Da, to je ono o čemu se 25 godina - a poslednjih 12 naročito - neprekidno govori kao o izvoru svih zala.  

Kao prvo, mimo uvrežene besmislice da su privatizaciju pravili ministri I savetnici (Vlahović, Đunić, Đelić) - valjalo bi imati u vidu da je ova poslednja privatizacija bila privatizacija Zorana Đinđića.
A valjalo bi se podsetiti i konteksta i momenta u kome se moralo opredeliti za njen oblik: sporu i kobajagi pravednu, vaučersku  ili brzu I efikasnu uz uvažavanje iskustava drugih zemalja koje su tranziciju prošle.

Mesecima u medijima traje igrokaz zvani "Rekonstrukcija". No je muka velika - kako zameniti so stručnih a neporočnih?

Kombinacije, permutacije ili - rotacije?

Kao da je konac juna doneo i biti ili ne biti višegodišnje grčke agonije. Iscrpljujući pregovori sa međunarodnim poveriocima došli su do momenta u kome su grčki premijer i vlada primorani da donesu odluku: pristati na uslove "partnera" u daljem sečenju prihoda stanovništva, nov talas nezaposlenosti i siromašenje ili odbiti ultimatum po potencijalno veoma visokoj ceni koja podrazumeva izlazak iz evro zone i čak iz EU.

Njegova odluka glasi NE, ali čekajte da još jednom pitamo građane!

Demagogija? Populizam? Ne bih rekao. 

Čudan je to paradoks: da me neko pita mislim li da je Olja Bećković novinar - iskreno bih se dvoumio i ne znam šta bih odgovorio.

Opet, da me neko pita:  ko je najbolji novinar u Srbiji, među troje - a verovatno prva – bila bi Olja Bećković.

Sa televizijskom političkom emisijom tipa tok šou takve dileme sigurno ne bih imao. „Utisak nedelje“ bez premca je na prvom mestu čitavu deceniju i po, i duže. Uprkos pomalo okoštaloj formi, uprkos zamoru koji se ponekad oseća. Način na koji (je) Olja Bećković to radi(la), od apsolutne, robotske pripremljenosti, fantastične koncentracije, znanja i spremnosti da se definišu teme i postave prava pitanja čine je nedostižnim takmacem u toj trci. I munjevita reakcija, i britak jezik, i intelektualno poštenje.

Činilo bi je, to jest, da takva trka postoji.

Kome treba pacov u klopci?

Da li je moguće da niko ne čuje vapaj hora srpskih političara na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u molitvi da im (nam) se dopusti nekakva, bilo kakva, časna odstupnica, kroz neki jezički kalambur kojim bi Srbija prihvatila Ahtisarijev plan praveći se da je zadržala i nešto obraza, ako već ne i svoju teritoriju, imovinu i građane?
I da li je moguće da im (nam) "naši prijatelji i partneri" iz "međunarodne zajednice" tu odstupnicu ne dozvoljavaju, usput ih (nas) još šamarajući, šutirajući u tur i valjajući se od smeha nad našom brukom i nemoći?

I tako prođođe ti izbori sa rezultatima koji su bolji no što je Srbija mogla i da se nada. Nema više smokve, ni smokvinih listova. Car više nije prvi Podcar nego je Onaj koji jeste. Da li je go ili obučen zavisi od ugla posmatranja i konkretnih interesa posmatrača. Ali još malo pa više iluzija biti neće. Ni ko je s kim, ni šta su čije namere.

A šta radi Car? Car piše Program.  Eh, da...Kaži mi sa kime piše da ti kažem šta piše. Ono što je sigurno jeste da piše Reforme u tom Programu.  A kao što znamo - najbolje su one reforme koje nikoga ne bole a uhu gode. Samo, jedan je problem: takve mogu da se prave (a pravimo ih, brat bratu, od šezdesetih neprekidno) dok ima ko da ih - takve -  plaća.