Prostruja novost među onaj narod, pa se nekako i do Alekse probi. Ne bi taj nijedne o takvim stvarima prozborio, al’ mu nešto milo i Milanka pogleda, kao da proverava je l’ istina to što ču. Milanko samo ramenima smače i u neverici glavom odmahuje, ni njemu nije jasno šta su ga skolili i o čemu to pevaju. Pa mu laknu kad nastaviše put, smeje se i prihvata šalu, a sve se osvrće da Jelenu vidi. Ona se još više uz Ljubicu privila, klima glavom i nešto ženama kratko odgovara, al’ pogled ne diže. Joooj, da ga nije stid od ovog sveta, sad bi se s Jelenom kući vratio,

Na Klubačkoj strani četiri imućna domaćinstva – Radovići, Maljevići, Milićevići i Cvijovići, živeli su u slozi od kad pamte, u dobru i zlu jedni drugima priskakali u pomoć, radosti i tuge delili. Doduše, ponekad se sitno peckali, kad zavist prevlada i neka se više popije, ali i tad pazili da se mera ne prekorači i teška reč između komšija ne padne. Pred svaki vašar se u Aleksinoj avliji okupljali i sačekivali da zajedno krenu. Tu još jednom proveravali da li su sve što su naumili poneli i poslednja uputstva davali onima što ostaju da kuće čuvaju.

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica,  pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena

Ispod makadamskog druma  prostrla se mala zaravan, sa kućom i mlekarom na sredini,  omeđena  orahom i drvljanikom s jedne, a leskovim šumarkom s druge strane.  Dvadeset  muških koraka u širinu i trideset pet u dužinu, pa se preko kamene podzide, strmoglavi u    šljivik.  Tamo gde se padina ublaži, prostrle se livade, a red vitkih jova, jedna plevara i štala preseku pogled i početak njiva obeleže. Kao da se neko zabrinuo da će mu i imanje niz tu padinu skliznuti, s donje ga strane gustom bukovom šumom podupro. Kroz nju jedna stazica, obrubljena  divljom kupinom, vodi do

Ima kod mene u komšiluku jedan mini market koji u žargonu zovemo Šupa. Nije to bezveze, stvarno je ofucana i štrokava i sve u njoj bazdi na buđ, a i prodavačice im se nekako utopile u enterijer, pa ne znaš od čega ti je veća muka – od njih ili robe kojoj je odavno istek’o rok. Dobro mesto za izbegavanje, al’ nekad ti lakše tu da svratiš, nego da šipčiš do grada i čekaš u beskrajnom redu sterilisanog mega marketa za kilo ’leba i litar mleka.

Onomad čujem da su promenili vlasnika i da je sad na mestu legendarne Šupe, jedan od onih slatkih porodičnih 

Beše nekad taj svinjokolj praznik...  Čekalo se da sneg obeli banatsku ravnicu i zemlja smrzne taman koliko treba da ne gacaš po blatu u donjem dvorištu, pa da prođe mladina, jer ne valja ništa veliko tad da se radi, pa da se namesti neka svima neradna subota – i familiji iz grada i domaćinu na selu. Doduše, naši gradski rođaci nisu baš mnogo marili i malo su nam se podsmevali zbog sujeverja, al’ smo mi zagledali crkveni kalendar i po njemu se upravljali, da ne ogrešimo dušu radeći na neki sveti dan, pa makar i ne bio crvenim slovom zapisan. Šta ćeš, navik’o seljak da

Raspustilo nam škole po Srbiji. Ovog puta se setilo i Vojvodine, da ne bude mi se stalno nešto odvajamo.A i kukali smo, bre, baš nas potreslo što nas ministar onomad zaboravi. Mislim, nije da mi volimo te vanredne raspuste, nego smo se nešto osetili zapostavljeni. Kad je grip, nek je za celu državu, nemoj i po tom osnovu da se delimo.

A đaci danas radosni, pa mi nešto bilo žao da im kvarim veselje pričom o radnim subotama. Malo me nervirali kad su skočili da se ljube i čestitaju jedni drugima, k'o da su dobili premiju, a ne pretnju zarazom, al' šta znaju deca šta je  H1N1!

I

Što ja umem da poverujem u bajku, ko malo dete! Ma i u neke sitnije laži, ali i one baš očigledne.

Imam par baš dobrih prijateljica, od  poverenja, i gomilu poznanica s kojima onako, uz kafu, palavordišem. To palavordisanje je ona vrsta razgovora koje treba uzimati sa rezervom, jer više služe da zadive i izazovu zavist, a ako je moguće i nelagodu kod nekog od prisutnih. Društvene igre u ženskom kružoku, koje podižu ili spuštaju ugled mnogih koji se po razgovorima povlače kao omiljene teme, a naročito muževe.

Da se razumemo, u muškom društvu ne

Znaš kako se sećam svojih rođendana iz detinjstva?

Taman kad se završi berba kukuruza,  poseče tuluzina i poveže u snoplje, i spuste se dosadne magle, a jesenje ruže u dvorištu oklembese i počnu da crne po ivicama reckastih listova, znam da mi je rođendan blizu.

Onda jedno jutro krene užurbano spremanje kuće, skidanje zavesa, štirkanje svega što vuče na belo i besomučno glancanje trokrilnog šifonjera. E to je značilo da mi je rođendan prekosutra.

Sledeće jutro me budi cičanje praseta i mirisi, k'o slavski, iz kuhinje. Pomešani

Ne umem javno da se svađam, a treba nekad i to da se uradi. Eto, izađem iz kuće kako treba i ni na kraj pameti mi nije namera da se s nekim hvatam za gušu, al' to, bre, sve nešto živčano i na kraj srca. I nema više uvoda, kao: "Ej, čekaj da te pitam nešto", pa lepo kaže šta ima i sačeka odgovor. Jok, bre! Lepo ih panika hvata da im u ustima ne istrune to što su namerili da ti saspu u facu. Odmah.

To sve k'o da je ogluvelo, al' nekako selektivno. I niko nema strpljenja da sasluša, nego ti uhvati neku reč u prolazu i oko nje pravi konstrukciju. Pa se ljuti