Radila ti ja u nekoj firmi, nema veze kojoj, da baš sve ne ofiram i nije bilo loše. Mislim, direktor bio dobar čovek, prilično opušten, mogao je ko god hoće da uđe u njegovu kancelariju, sit se natelefonira s rodbinom u zemlji i inostranstvu, a ako zatreba i da iskopira kuvar i tako te obimnije knjige. Svako je imao slobodu da radi šta god mu je volja i prema afinitetima koje je upravo otkrio. Probudiš se, recimo, sa jakim osećajem da si tog dana rođen za inženjera i nema veze što pojma nemaš o osnovama mašinstva, jer si završio ekonomsku, ti prosto osećaš da u tebi čuči

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

Uđem juče u prodavnicu, a ono neka čudna tišina, nema čak ni muzike sa razglasa. Inače ljubazna prodavačica mi se jedva obrati plačnim glasom. Pitam je da li je dobro, a ona kaže: "Nisam, upravo javili da nam je poginula koleginica (29 godina). Ostalo malo dete za njom." Neprijatno mi da zapitkujem, a ona nastavlja: "Vraćala se s mužem i detetom s nekog slavlja, muž bio pijan, brzo vozio i eto... Ona poginula, njemu ništa. Dete ostade siroče."
Uh, meni se steglo u grlu, ne znam šta bih joj rekla, kad se ubaci neki glas sa strane: "Pa sama je kriva, nije trebala da seda s

E ljudi moji, što mene hoće te neke sekiracije iznebuha, pa da sam se na siročiće kamenjem bacala, valjda bi me manje mlelo. I taman kad se malo opustim i krenem, kao, da planiram i radujem se novom početku, nešto me zvekne i totalno izbaci iz koloseka. A nešto mislim, ništa se ne dešava bez razloga ili bar kao uvertira u nešto veće, samo ne mogu dovoljno daleko da bacim pogled preko plota. I sve se tešim - ko zna zašto je to dobro, a drala bih se iz glasa od neke muke i nemoći.

Jesam ti rekla da imam stan u Banji K. koji niti uspevam da prodam, niti stanare u njemu

Dođem ti ja pre neki dan u školu, kad tamo frka! Vidim okupio se Odbor za proslave u punom sastavu, samo im ja falim da počnemo zasedanje. Ne’š verovati, opet proslavljamo Sv. Savu – školsku slavu!
Da naiđe neko nepozvan na takav jedan organizacioni skup, rekao bi da smo maločas prvi put čuli i za Sv.Savu i za sečenje kolača i za prigodan program tim povodom. A lepo se sećam da smo, kol’ko prošle godine, u istom sastavu zasedali i dogovorili se da je to poslednji put da se sastajemo navrat-nanos po bilo kom osnovu i da je krajnje vreme da se napravi neki plan proslave

Malo sam se odvikla od pisanja, jer su me neke  stvari u realnom životu baš okupirale i toliko mi vremena oduzimaju, da ne stižem da se zamislim. I to je dobro, jer čim počnem da razmišljam, skliznem u preispitivanje, pa u depresiju, pa mi dođe da crknem od muke što sam i nisam ovo i ono. A od toga vajde nema, sem što farmaceutskoj industriji skoči prodaja onih rozikastih pilula, a na blogovima i forumima se poveća broj čitalaca koji se u mojim pričama prepoznaju.

E, od toga mi bude još gore, jer to  znači da smo masovno otišli u tri lepe. Hoću da kažem, jedno vreme

Ej, s mukom smo tu kuću pravili. Znaš kad radiš nešto što ti se ne mili, pa sve ide naopako. Mića pogodio gradnju s nekim majstorima Crnotravcima, kaže nema boljih, al’ stalno nezadovoljan. Ma znaš kako to ispadne kad nisi tu da nadgledaš, a on pedanterija, ne može da podnese fušeraj. Jednom ih nater’o da ruše pregradni zid, kaže iskrivili ga. I neka je, samo mene znoj obliva kad pomislim kol’ko je para stucano u ništa.Tim majstorima nisam  kuvala, a k’o da jesam, tol’ko mi bilo teško. Išli deca i ja da pomažemo i da uštedimo neku dnevnicu što bi plaćali fizikalcima i šta da ti kažem? Naradimo se k’o sezonci, iskilavismo se od posla, a on i dalje nezadovoljan. Opet se uvalismo u kredite, rasprodasmo ono njiva što je ostalo posle svekrve, ali ta kuća k’o rupa bez dna. Završetak ni na vidiku, a mi više nemamo šta da prodamo, nemamo gde ni da se zadužimo. Stadoše radovi, a moj Mića sačuvaj bože. Ne spava, ne jede, samo puši i uzdiše. Vidi i on da se zeznuo, ali ne zna kako da se uzvuče.