Velizar ćelavi od muke. Od desnog uveta do temena proteže se ogolela koža, a one, tek izbile tanušne vlati nesvesno čupka čim razgovor o Marini sklizne na druge teme. Sluša krajičkom svesti, vrebajući trenutak kad će se ubaciti nekim sitnim sećanjem na nju i niko nema srca da ga prekine dok zagrcnuto priča. Na čas utihne, kao da osluškuje, a pogled mu se izgubi i nervozno čupkanje pojača.
Velizar je Marinu voleo dugo i mnogo i čekao je, kao u priči, da i ona njega zavoli. Predugo je čekao, toliko da su svi digli ruke od njega. Uglavnom se opijao, sedeći negde po strani društva i prostora u kojem je ona dominirala. Marina je bila centar i zamajac kruga u kojem su se, kao u kovitlacu, smenjivali likovi i događaji, u kojem se odvijao čitav varoški život.

Na Klubačkoj strani četiri imućna domaćinstva – Radovići, Maljevići, Milićevići i Cvijovići, živeli su u slozi od kad pamte, u dobru i zlu jedni drugima priskakali u pomoć, radosti i tuge delili. Doduše, ponekad se sitno peckali, kad zavist prevlada i neka se više popije, ali i tad pazili da se mera ne prekorači i teška reč između komšija ne padne. Pred svaki vašar se u Aleksinoj avliji okupljali i sačekivali da zajedno krenu. Tu još jednom proveravali da li su sve što su naumili poneli i poslednja uputstva davali onima što ostaju da kuće čuvaju.

E ljudi moji, što mene hoće te neke sekiracije iznebuha, pa da sam se na siročiće kamenjem bacala, valjda bi me manje mlelo. I taman kad se malo opustim i krenem, kao, da planiram i radujem se novom početku, nešto me zvekne i totalno izbaci iz koloseka. A nešto mislim, ništa se ne dešava bez razloga ili bar kao uvertira u nešto veće, samo ne mogu dovoljno daleko da bacim pogled preko plota. I sve se tešim - ko zna zašto je to dobro, a drala bih se iz glasa od neke muke i nemoći.

Jesam ti rekla da imam stan u Banji K. koji niti uspevam da prodam, niti stanare u njemu

Topot konja se približava, juri prema Jeleni, kao da će je pregaziti, glavu joj kopitima samleti, evo ga... zaglušuje je, prelazi  u bol, nepodnošljivi bol... Ogluveće od tog topota, od bola što k’o munja seva belinom kroz zatvorene kapke, pa kad dostigne nepodnošljivu jasnoću, naglo zgasne povlačeći je u ništavilo. A onda joj se nešto paučinasto razmili nepcem i buja, buja i zgušnjava tkanje, dok se vunenom gukom ne zaglavi u grlu. Par trenutaka, ili par sati, otupelo lebdi u nekoj magli potpuno nesvesna , dok  je okrajak nekog sećanja ne vrati u bol.

 Magla

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala razlog.

Al' šta ti je čovek, i kad mu je sve potaman, nešto mu ne valja. Eto, odjutros mi ne smeta  ni ona komšinica, što izađe da očisti ispred svojih vrata kad god se tuđa otvore, ni računi koji ispadaju iz sandučeta, ni prodavačica u obližnjoj bakalnici, koja mi se obraća sa: „Šta si htela“, a ni ime

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala...

Moj drugar i kolega likovnjak A. Rapić napravio je autoportret snimajući preplitanje senki u prostoru kojim se kreće tokom jednog dana. S njegovim dopuštenjem ovaj zapis iznosim pred vas.

Kakvi su vaši utisci?

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem

Ej, ceo dan sam nešto gnjecava i na ivici suza, a nemam konkretan razlog. Ma šta na ivici?! U neko doba sam izašla iz kancelarije, sela u kola i rasplakala se. A nije mi bilo lakše, samo sam morala da popravljam šminku i pravim se da mi je nešto upalo u oko.
Na povratku s posla opet me uhvatila ta nepodnošljiva tuga. I stanem negde na Banstolu, izađem iz kola i onako, samo sam stajala i gledala nizbrdo. I disala duboko da se smirim.
Došla kući kao da na leđima nosim teret od hiljadu kila. Ma znaš ono kad ti neki grč stisne grlo i nema šanse da progovoriš. Ovi moji znaju

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.