Elem, vozim ja tako tog krhkog i majušnog fiću sva u grču, ni živa ni mrtva. Dlanovi se zacementirali uz volan zaleđeni stravom koja mi gamiže vrhovima prstiju. Džada uska, krivudava, prilično neodlučna po pitanju toga u kom smeru bi trebala da se opruži, pa se nekako migolji i strmeknjuje na sve strane po malo.

               ,, Mravi su čudna stvorenja, možda čak i vilenjaci...'' ( ,,Akinosukeov san'' - Lafkadio Kern, zbirka ,,Strašne priče'' )

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

          1.
          Strah

               Plivamo sasvim, sasvim opušteno u susret horizontu čiju nedohvatljivost ama baš ništa ne narušava: plavo i smaragdnozeleno dole, plavo i prozirno gore. Između naši lagani pokreti i neobavezno čavrljanje o još neobaveznijim stvarima koje je sasvim lako prenebregnuti, a još lakše posve zaturiti u sećanju bez i malo žalosti ili nelagode.

               Događa se ponekad da joj se dan prosto zgruša među prstima kao letnje mleko u plavoj šerpici na tufne i umesto da teče i peni i miriše, cepa se na mlitave krpe sa kojima ne zna šta bi. Ili joj se razbije u paramparčad izbačen iz ravnoteže nečim naizgled sasvim nevažnim, pa silno vreme mora da provede prebirajući krhotine u besmislenoj nadi da se mogu zalepiti jednim iznuđenim osmehom.
               Katkad se jednostavno zgužva do neprepoznatljivosti, poput odbačenog staniola i nokti joj se umore od pokušaja da ga ispravi i dovede

               Tu negde, sasvim blizu velikog, nervoznog, užurbanog grada, lenji se i proteže duž moćne reke jedna varoš, a u njoj...

               Ne, ne, ne!
               Za ovako malo priču kakvu želim da ispričam, ovo je suviše veliki i moćan uvod, mada mi se jedno vreme činilo da je baš onakav kakav treba da bude. No, eto, predomislila sam se.
              Dakle, idemo iz početka:

               Ko nije imao preča posla od gledanja u krošnje drveća mogao je da primeti da lišće kestena žuti sa posebnim stilom i elegancijom. S početka njegovi zeleni dlanovi dobiju tek zlatasti obrub koji se lagano i neumutno širi kako jesen postaje starija i nepobitnija.

   1.

   Uznemireni lokvanji.
   Vetar pripitomljen u trstikama.
   Kikotave divlje perunike.
   I vilin konjic što treperi vazduhom.

              Evo načina da se napravi dodatni pritisak na nadležne da malo ubrzaju stavljanje enteralne hrane na pozitivnu listu lekova.  Pročitajte šta predlaže Bojana Mirosavljević, mama male Zoje i o čemu je želela da obavesti našu blogozajednicu:

               Sada je već sasvim sigurna da su dva zidna časovnika postavljena na suprotnim zidovima sobe u nekakvom dosluhu. Prvo se čuje tik i tada kruto odskoči ona tanušna sekundara nalik na pletaću iglu. Zatim sledi tak i pomeri se sekundara sa bubamarom na vrhu. I tako, s jednog zida do nje dolazi svako malo po jedno tik, a sa drugog tak stvarajući onu finu harmoniju tiktakanja do koje bi trebalo da drži svaki iole pristojni predstavnik neumornih pratilaca protoka vremena.