Za par dana će biti pun mesec otkako sam počeo da otplaćujem dug otadžbini. Mislim da je to fer. Za vreme restrikcija devedesetih, tokom čekanja u redovima za ulje, hleb i mleko, u procesu gušenja suzavcem ispred skupštine, pa i dok je nas izmedju pet i deset spavalo tri meseca svake noći u podrumu tokom bombardovanja prosto sam imao snažan utisak da nije u redu što je meni toliko dobro naizgled za džaba. Kada su tukli pripadnike gej parade sećam se da sam pitao starije i mudrije da li je normalno da ljudi sve to dobiju a da ne plate ni cvonjka. Onaj jedan put kada je ekspresna DHL

Pre svega, hteo bih da kazem da je moja iskrena i snažna želja da budem primljen u Ombudstrongmanov kabinet. Mislim da bih mogao mnogo doprineti na takvoj poziciji i da moji specifični talenti savršeno odgovaraju takvom okruženju. No, da ne bi ispalo kako se bespredmetno hvalim, umesto rezimea nudim ovaj kratki video klip koji će jasno ilustrovati zašto sam ja savršen čovek, odnosno princeza, za taj posao.

Ovaj, sada već antologijski govor, održao sam na (pijanom) zasedanju ljubitelja džin-tonika sa pridruženim krilom pivopija, održanom kao skup podrške anti-alkoholičarima Srbije. Ako budem odabran, planiram taj specifičan talenat da iskoristim i za podršku prava seksualnih manjina.

Konačno se i to desilo – izašao je trejler za Watchmen film. Ok, nije toliko sveža vest ali sam ga tek sada primetio u odjecima ComiCon-a. Opsesivno ga gledajući maltene frejm po frejm, sigurno već dvadesetak puta do trenutka kucanja ovog teksta, shvatio sam da moram sebi priznati da su bilo kakvi pokušaji kucanja teksta o The Dark Knight filmu, što mi je bila ideja proteklih par dana, osuđeni na propast. Najveći među najvećima nam polako dolazi u filmovanoj formi i ja sam bespomoćan ispred bujice kompulzije koja me nagoni na svađanje sa samim sobom tim povodom.

Sedim u autobusu sada već zaboravljenog broja. Petak je kasno uveče, odnosno subota rano ujutru, ja se vraćam iz Banovaca još uvek bez jasne ideje što sam u opšte išao tamo na samo sat vremena. Parkiram se sa saputnicima (ili sapatnicima?) na zadnje sedište i, kada je prvi talas ekstatične sreće povodom konačno dočekanog autobusa prošao, uočim ispod prozora nalepnicu koja obaveštava da Srbija treba da ide Srbima. Uz svu očekivanu propratnu ikonografiju, naravno. I ime sajta – rasonalisti (EDIT: Sajt im par dana nije radio pa sam tek sada ubacio link; EDIT 2: lose upisah link prosli put, sad valjda radi...).

Za neupućene, a nadam se da je takvih mnogo, rasonalizam mu valjda dođe skraćeno ime za rasni nacionalizam. Nisam ubeđen da je to baš stvarna reč, al’ nema veze. Mene je uvek sitnagma “forum rasnih nacionalista” asocirala na nešto u fazonu “odgajivačnica rasnih terijera“ al’ to je možda samo moj doživljaj. U svakom slučaju, dotična nalepnica me je podsetila da baš dugo vremena nisam bacio oko na pomenuti sajt, što je u jednom periodu meni i nekim mojim prijateljima bio omiljeni ekstremni sport. U zavisnosti od praga tolerancije ka glupostima, čovek može da izdrži tamo i do sat vremena u jednom sedenju i neizostavno da vrišti od smeha čitajući duboko intelektualni sadržaj sajta.

Naravno, nema ničega smešnog u činjenici da takve ideje do dan danas opstaju. To je tužna činjenica našeg društva. Ali bih ipak sugerisao da je mentalitet ljudi koji prate takve idiotarije neverovatno smehotresan. Ne verujte meni, evo kako oni sebe predstavljaju:

Mad magazin je daleke 1965. godine objavio jedan od njihovih, do dana današnjeg najpopularnijih tekstova u kojem su predložili rešenje za problem univerzitetskog sporta. Naime, na univerzitetima je veliki problem prevelik nivo profesionalizma i nedovoljno zabave u nečemu što bi primarno trebalo da bude rekreativna aktivnost. Ponajviše, problem je nemogućnost velikog broja studenata da učestvuju u sportu zbog ograničenog broja mesta u ograničenom broju ekipa. Kao odgovor na te probleme ponuđen je potpuno novi sport. Čitajući bazične propozicije tog sporta, došao

Ja imam problem sa EXIT-om. Odnosno, da parafraziram scenu iz Četri Sobe, nemam problem nego probleme. Množina. Care to hear?

Well first I was fucked by a coven of witches. Ne ne, čekaj, to je i dalje Četri Sobe. Moj prvi i osnovni problem sa EXIT-om je što je u pitanju festival. Ne volim masovne festivale. Gomile i gomile ljudi koji prave gužvu i štroku.  Takođe i gomile i gomile bendova od kojih po pravilu ni pola, a verovatno ni četvrtinu nemam ni minimum želje da čujem ili vidim. A tu nastupa i drugi problem EXIT-a: festival nema nikakav fokus. Apsolutno nikakav. Bine nemaju tri blage jedna sa drugom, ponekad ni bendovi na istoj bini nemaju tri blage jedan sa drugim. Svestan sam da sam verovatno u izvesnoj meri antisocijalan, ali ima nešto oko ideje da ću postojati na istom mestu u isto vreme sa, recimo, fanovima HIM-a što u meni izaziva želju da se ubijem grickalicom za nokte. Manje važni problemi su vezani za cenu, činjenicu da je u drugom gradu, cimanje oko smeštaja ili nedajbože kampovanje u sred sve te štroke.

Iz svih tih razloga, do sada sam uspešno odolevao odlasku na EXIT. Ove godine idem prvi put pa sam sa time u vezi odlučio da napravim cost-benefit analizu ovogodišnjeg programa. Slede pros & cons iz moje perspektive, koji će verovatno biti od koristi samo meni.

Uvodna napomena: Posle nekoliko meseci on-and-off pokušaja da tekst o RPG-u svedem na razumnu veličinu, konačno sam digao ruke od takve zamisli. Tekst će biti u nekoliko nastavaka, a ovde ću izneti samo neke osnove o RPG fenomenu i njegovom razvoju. Čisto kao nota ironije, ono o čemu sam stvarno hteo da pričam kada je ova tematika u pitanju u opšte nije ni stalo u prvi komad teksta. Al’ mora se negde početi, majku mu staru. Takođe, u napred se izvinjavam zbog kriminalno loše upotrebe fotoaparata.

Gotovo svaki narod ima istorijsku tradiciju pričanja priča kada se prijatelji okupe. U moderno doba, ta praksa se u glavnom svodi na jednostavno prepričavanje anegdota ili, još gore, prepričavanje šta je ko gledao na TV-u. Nedostaje onaj pravi šmek pripovedanja koji se u popularnoj kulturi održava još samo u fenomenu "strašnih" priča uz logorsku vatru kod stereotipičnog prikaza američkih skauta.

Diplomirao sam pre, sada već dve nedelje. Stereotip modernog društva, obzirom da ne planiram odmah na postdiplomu, nalaže da se moj život u nekom narednom periodu treba odvijati kroz nekoliko faza. Prvo nastupa ekstatični napad sreće zbog završene strahote od fakulteta, zatim suočavanje sa nečim čemu je predloženo ime "quarter age crysis" - kao kriza srednjih godina samo na pola puta do toga, a prouzrokovano iznenadnim nestankom opipljivog cilja ispred sebe i strahom te anksioznošću zbog nejasne uloge u društvu a bogami i zbunjenosti glede percepcije sebe kao deteta, mladića,

Pre nego što počnete bilo šta da čitate, skrolujte na dno teksta i pročitajte zadnji pasus. Samo zadnji, ništa više. On je najbitniji. Verujte mi na reč. Onda se lepo vratite na vrh pa krenite ispočetka. Da, znam da je taj zadnji pasus mogao da bude i prvi, ali bi mi tako kvario kompoziciju teksta. Osim toga, devet od deset opsesivno-kompulzivnih skrolera prozora kažu da je skrolovanje dobro za vaš srednji prst (ako imate miša sa točkićem), što se može pokazati korisno u svakodnevnim međuljudskim odnosima.