Dobrodošli u malu školu jeresi gde ću se truditi da obrazložim zašto je religija uopšteno, odnosno 'rišćanstvo konkretno, jedna golema nesvrsishodna glupost koja šteti kako pojedincima tako i celokupnom društvu. Pošto je u pitanju prvi tekst ove vrste koji kačim na blog, želeo bih za početak da predstavim u kom kontekstu ću se obraćati religiji kao instituciji i ideji kroz dalje slične tekstove.

Mnogo se priča o poštovanju koje bi trebalo da se ukaže religiji, najčešće pod okriljem priče o slobodi veroispovesti. Ljudi koji zagovaraju ovu tezu u glavnom spadaju

Dobrodošli na I'm Right Awards 2009, festival u kojem protekloj godini dodeljujem nagrade u ekstremno arbitrarnim (verovatno mahom filmskim) kategorijama čija je jedina svrha da ih iskoristim za priču o nečemu desetom. I demonstriram da sam uvek u pravu. Osim kada to nije slučaj. Tada nisam. A inače jesam.

Prva kategorija ove godine će biti superherojski film. Otkako su specijalni efekti dopustili egzibicije na platnu koje decenijama gledamo u stripu, kategorija stripskog filma je probila plafon u Holivudu. A u kategoriji stripskog filma, naravno, najpopularniji su superheroji. Ima mnogo katastrofalno loših ostvarenja, ima dobrih, a ima i sjajnih. Ipak, odabrati pobednički film je bilo jako jednostavno. Štaviše, to je isti naslov kojem godinama unazad neformalno dodeljujem dotično zvanje.

Kada sam prošli tekst nazvao Memory Dump nisam baš planirao da razvoj događaja bude toliko bukvalno u skladu sa naslovom. No, kako mudri ljudi davno rekoše, nomen est omen. Memory dump je procedura koja obično prethodi padu sistema i neretko je indikacija za mngo ozbiljnije probleme. U mom slučaju, proveo sam jedno dva meseca pokušavajući da se nateram da napišem nešto o

Približava se gej parada koju u vidu imam već dugi niz meseci. Nisam siguran šta sam tačno iščekivao, verovatno ništa konkretno, ali sada kako se datum približava počinjem da se osećam jako čudno. Svi znamo da ovo nikako nije stvarno mogla da bude velika, glasna, zajebantska parada kao što bi dolikovalo ali i dalje postoji nota razočarenja takvim stanjem stvari. Ranije sam valjda imao buffer zonu tokom koje nisam morao da razmišljam o tome kako će stvarno ispasti nego o tome kako bi bilo dobro da ispadne. Taj period je prošao a ja ne umem da presaberem utiske i stavove.

Danas mi je bio zadnji dan u vojsci. Civilnoj naravno. Odnosno, srBskim slengom govoreći, izdajničkoj. Nisam još uvek zaista završio sa tim tragičnim poglavljem u mom životu, sledeće nedelje bi još trebalo da se javim vojnom odseku oko sređivanja ne znam ni ja kakvih dokumenata, pa će tekst sa impresijama izlaska iz poslovičnog zatvora sačekati još tih par dana. Umesto toga, pade mi na pamet da bih mogao nažvrljati ponešto o različitim temama koje su mi padale na pamet proteklih nedelja a nisam stigao da im posvetim po ceo tekst. Po sredi je, dakle, nekakav memory dump direktno iz malog mozga. Čisto da simbolično zapljunem teren i prijavim da sam se vratio na blog.

 

Sedim u autobusu sada već zaboravljenog broja. Petak je kasno uveče, odnosno subota rano ujutru, ja se vraćam iz Banovaca još uvek bez jasne ideje što sam u opšte išao tamo na samo sat vremena. Parkiram se sa saputnicima (ili sapatnicima?) na zadnje sedište i, kada je prvi talas ekstatične sreće povodom konačno dočekanog autobusa prošao, uočim ispod prozora nalepnicu koja obaveštava da Srbija treba da ide Srbima. Uz svu očekivanu propratnu ikonografiju, naravno. I ime sajta – rasonalisti (EDIT: Sajt im par dana nije radio pa sam tek sada ubacio link; EDIT 2: lose upisah link prosli put, sad valjda radi...).

Za neupućene, a nadam se da je takvih mnogo, rasonalizam mu valjda dođe skraćeno ime za rasni nacionalizam. Nisam ubeđen da je to baš stvarna reč, al’ nema veze. Mene je uvek sitnagma “forum rasnih nacionalista” asocirala na nešto u fazonu “odgajivačnica rasnih terijera“ al’ to je možda samo moj doživljaj. U svakom slučaju, dotična nalepnica me je podsetila da baš dugo vremena nisam bacio oko na pomenuti sajt, što je u jednom periodu meni i nekim mojim prijateljima bio omiljeni ekstremni sport. U zavisnosti od praga tolerancije ka glupostima, čovek može da izdrži tamo i do sat vremena u jednom sedenju i neizostavno da vrišti od smeha čitajući duboko intelektualni sadržaj sajta.

Naravno, nema ničega smešnog u činjenici da takve ideje do dan danas opstaju. To je tužna činjenica našeg društva. Ali bih ipak sugerisao da je mentalitet ljudi koji prate takve idiotarije neverovatno smehotresan. Ne verujte meni, evo kako oni sebe predstavljaju:

FEST je iza ćoška. Već polako ulazim u pripremni režim jer, kada se sve uzme u obzir, nije lako tokom deset dana potrošiti 28 karata. Uzevši u obzir da na sam početak festivala (konkretno, subota) upada i Lollobrigida koncert u Novom Sadu, kao i vojska u kojoj mi nisu dali traženo redovno odsustvo, cela stvar počinje više da podseća na neki ekstremni Iron Movie Man izazov nego filmski festival. Bilo bi još bolje kada bi FEST bio vredan te količine entuzijazma, al' bože moj. Nije da imamo drugi sličan festival.

Kao i prošle godine, propratiću svaki dan FEST-a sa po jednim

Ja sam gamer. Ja sam takođe ateista, anarhista, apsurdista, transhumanista, programer, singularitarijanac, deathrocker, skijaš i još mnogo toga ali, pre svega, ja sam gamer. Bio sam gamer kada mi je u najranijoj mladosti otac na Commodore 64 morao učitati Tetris sa kasete da bih se igrao i od tada se stvari nisu menjale.

Mesto koje je moderno društvo dodelilo gaming kulturi se vrlo malo promenilo od početka osamdesetih do danas, što je poprilično bizarna činjenica imajuči u vidu da samo industrija kompjuterskih igara već godinama obrće veći novac od filmske industrije. O razlozima za marginalizaciju igara kao validne forme umetničke ekspresije neću pričati ovom prilikom, u glavnom zato što su takve diskusije jako mučne i ne postižu ništa. Delom zato što su i protivnici i proponenti većinom fiksirani na to da nešto može ili ne može biti umetnost. U vreme kada umetnost gubi sav smisao, insistirati na toj etiketi kao pokazatelju vrednosti mi se čini krajnje nesvrsishodno. Umesto toga, smatram da je mnogo produktivnije ponuditi primere velikana gaming kulture pa da vidimo šta je odatle neko mogao da nauči. Tim povodom, evo jednog od najbitnijih velikana rane istorije kompjuterskih igara.

Gost autor Laurenna:

 

Ja naprosto ovo moram da podelim sa svima vama.

Kada radite u kancelariji sa preko deset žena, i kada im saopštite da ste rešili da uđete u bračnu zajednicu, počnete da dobijate razne savete (čak i ako ih ne želite). Tako na primer, u petak mi je koleginica prenela savet kojim je nju prosvetilila matičarka: Slušaj dete, ako te muž zove u šetnju a ti imaš sudove da pereš, ostavi sudove, oni će biti tu i kad se budeš vratila iz šetnje. Nemoj da te zove pet puta pa ti svih pet kažeš da moraš sudove da pereš. Izađi, uradi to što on hoće. Druga se, pak, udaje u junu. Njeni i njegovi roditelji ne mogu da se dogovore oko muzike na njhovoj svadbi. I svadjaju se.

Već sam jednom ranije pisao nešto o problemima moderne primene copyright zakona kroz prizmu konkretnog slučaja u našoj zemlji. Od tada se mnogo toga desilo, a na polju piratizacije i copyright zakona teško da je bilo bitnijeg dana od jučerašnjeg, odnosno petka, 17. Aprila 2009. Upišite negde