Sedim u autobusu sada već zaboravljenog broja. Petak je kasno uveče, odnosno subota rano ujutru, ja se vraćam iz Banovaca još uvek bez jasne ideje što sam u opšte išao tamo na samo sat vremena. Parkiram se sa saputnicima (ili sapatnicima?) na zadnje sedište i, kada je prvi talas ekstatične sreće povodom konačno dočekanog autobusa prošao, uočim ispod prozora nalepnicu koja obaveštava da Srbija treba da ide Srbima. Uz svu očekivanu propratnu ikonografiju, naravno. I ime sajta – rasonalisti (EDIT: Sajt im par dana nije radio pa sam tek sada ubacio link; EDIT 2: lose upisah link prosli put, sad valjda radi...).

Za neupućene, a nadam se da je takvih mnogo, rasonalizam mu valjda dođe skraćeno ime za rasni nacionalizam. Nisam ubeđen da je to baš stvarna reč, al’ nema veze. Mene je uvek sitnagma “forum rasnih nacionalista” asocirala na nešto u fazonu “odgajivačnica rasnih terijera“ al’ to je možda samo moj doživljaj. U svakom slučaju, dotična nalepnica me je podsetila da baš dugo vremena nisam bacio oko na pomenuti sajt, što je u jednom periodu meni i nekim mojim prijateljima bio omiljeni ekstremni sport. U zavisnosti od praga tolerancije ka glupostima, čovek može da izdrži tamo i do sat vremena u jednom sedenju i neizostavno da vrišti od smeha čitajući duboko intelektualni sadržaj sajta.

Naravno, nema ničega smešnog u činjenici da takve ideje do dan danas opstaju. To je tužna činjenica našeg društva. Ali bih ipak sugerisao da je mentalitet ljudi koji prate takve idiotarije neverovatno smehotresan. Ne verujte meni, evo kako oni sebe predstavljaju:

Da li se sećate kongresa veštica iz Velikog Gradišta koji se odigrao početkom meseca? Izgledalo je kao baš zabavno okupljanje za koje se nadam da će nastaviti da se organizuje i u buduće. Naravno, niko tamo nije zaista mislio da je po sredi kongres pravih veštica. Veštice ne postoje, zar ne? Pa, zapravo - postoje.

Vraćam se sa posla danas, prvo malo problejavši po gradu sa ortakom. Prosto pucam od zadovoljstva jer sam konačno kupio sebi Razer Lachesis miš, do te mere da mi raspoloženje nije mogla pokvariti ni skupina nacionalno osvešćenih DSS-ovaca pored kojih sam morao da prolazim na Trgu dok je neki lik na bini nešto nekoherentno repovao o izborima. Ma ni prepun podzemni prolaz kod Zelenjaka, sa odokativno 33% kapaciteta popunjenog ljudima u crvenim Kosovo je Srbija majicama i zakačenim bedževima neidentifikovane sadržine, u najboljem radikalskom maniru, nije imao snažnijeg uticaja na generalnu razdraganost mene i mog kompanjona. Nije da nismo prokomentarisali nešto, naravno.

Pre nego li ćemo ući u moje mesto prebivanja, mudro zaključimo da nam treba malo grickalica i neki sok. Svratimo u prodavnicu i premišljajući se između čipsa sa piletinom i čipsa sa slaninom, ja na rafovima sa dnevnim novinama i mesečnim časopisima vidim TO. Da, baš TO, primerak fantomskog stripa o kojem su mi pričali a ja im nisam verovao. Heroji Dugonoćja.

Već sam jednom ranije pisao nešto o problemima moderne primene copyright zakona kroz prizmu konkretnog slučaja u našoj zemlji. Od tada se mnogo toga desilo, a na polju piratizacije i copyright zakona teško da je bilo bitnijeg dana od jučerašnjeg, odnosno petka, 17. Aprila 2009. Upišite negde

Ja i sestra stižemo do Sava Centra maltene u minut do početka projekcije, nervozno tražimo mesto za parkiranje i u tom trenutku postajem svestan strašne ćinjenice – zaboravio sam da ponesem karte. Blagajne na donjem ulazu zatvorene, čak ni tapkaroša izgleda nema. Dok stignemo do kuće, uzmemo karte i odvezemo se nazad do Sava Centra proći će više od pola sata filma. ARGH!

Već sam jedan film tako propustio na glupost prvog dana, neće se bogme desiti i drugog. Stavljam No Cuntry for Old Men na download i čvrsto odlučujem da neću pisati drugi deo FEST dnevnika dok se film ne skine i ja ga odgledam, po mogućnosti praveći se kao da sam ga video na FEST-u. Tako da, ovo je dnevnik sa malo varanja. Progledajte mi kroz prste.

Diplomirao sam pre, sada već dve nedelje. Stereotip modernog društva, obzirom da ne planiram odmah na postdiplomu, nalaže da se moj život u nekom narednom periodu treba odvijati kroz nekoliko faza. Prvo nastupa ekstatični napad sreće zbog završene strahote od fakulteta, zatim suočavanje sa nečim čemu je predloženo ime "quarter age crysis" - kao kriza srednjih godina samo na pola puta do toga, a prouzrokovano iznenadnim nestankom opipljivog cilja ispred sebe i strahom te anksioznošću zbog nejasne uloge u društvu a bogami i zbunjenosti glede percepcije sebe kao deteta, mladića,

Približava se gej parada koju u vidu imam već dugi niz meseci. Nisam siguran šta sam tačno iščekivao, verovatno ništa konkretno, ali sada kako se datum približava počinjem da se osećam jako čudno. Svi znamo da ovo nikako nije stvarno mogla da bude velika, glasna, zajebantska parada kao što bi dolikovalo ali i dalje postoji nota razočarenja takvim stanjem stvari. Ranije sam valjda imao buffer zonu tokom koje nisam morao da razmišljam o tome kako će stvarno ispasti nego o tome kako bi bilo dobro da ispadne. Taj period je prošao a ja ne umem da presaberem utiske i stavove.

Gost autor Laurenna:

 

Ja naprosto ovo moram da podelim sa svima vama.

Kada radite u kancelariji sa preko deset žena, i kada im saopštite da ste rešili da uđete u bračnu zajednicu, počnete da dobijate razne savete (čak i ako ih ne želite). Tako na primer, u petak mi je koleginica prenela savet kojim je nju prosvetilila matičarka: Slušaj dete, ako te muž zove u šetnju a ti imaš sudove da pereš, ostavi sudove, oni će biti tu i kad se budeš vratila iz šetnje. Nemoj da te zove pet puta pa ti svih pet kažeš da moraš sudove da pereš. Izađi, uradi to što on hoće. Druga se, pak, udaje u junu. Njeni i njegovi roditelji ne mogu da se dogovore oko muzike na njhovoj svadbi. I svadjaju se.

Kao što nesumnjivo već znate, pre nekoliko dana je bio jedan od najvažnijih praznika za pravoslavne Srbe. Da, po Julijanskom kalendaru SPC-a koji je u stvari Gregorijanski kalendar sa svim živim praznicima pomerenim za 12 dana, u nedelju 27. Aprila (15. Aprila po normalnom računanju vremena) je bila Gozba Svetog Drakule. Što bi onda, koristeći logiku Srpske Nove Godine, trebalo nazvati Srpska Gozba Svetog Drakule. Ozbiljno.

Naravno, ovo važi samo ako ste pripadnik Crkve SubGenija (Church of the SubGenius). Kako bi u isto vreme bili pravoslavni i SubGenijalni, pitate se? Pa, teško.

No, da ipak krenemo od početka. Verujem da apsolutno ništa ovde spomenuto za većinu čitaoca nema nikakvog smisla, pa ću pokušati da pojasnim. Crkva SubGenija zaista postoji još od 1979. i osnovao ju je prečasni Ivan Stang u Sjedinjenim Državama. Sve je počelo od jednog pamfleta a završilo kao prilično snažna podkulturna (a i kontrakulturna) sila. Do duše, prečasni Stang poriče da je on tvorac crkve i ističe da je crkvu pokrenuo J.R. "Bob" Dobbs još 1953. godine. Ja mu verujem na reč.