Ovo će biti vrlo kratko - poruka koju sam dobio sa Facebook grupe "PEŠČANIK - Ako vam je dobro onda ništa" a potom primetio da se takodje ponavlja i na pescanik.net sajtu:

 

----

OBAVEŠTENJE SLUŠAOCIMA I ČITAOCIMA PEŠČANIKA

Posle fizičkog sprečavanja promocija Peščanika u Aranđelovcu i brojnih pokušaja (Pančevo, Futog...) pojavila se i virtuelna, manje hrabra, internet družina koja vas onemogućava da čitate naš sajt - www.pescanik.net

Obavešteni smo da se radi o organizovanoj grupi hakera koja danima, iz nekog mraka, obara sajt www.pescanik.net, da je ova akcija sinhronizovana, da se obavlja sa brojnih lokacija i da je to razlog zašto je naš sajt trenutno nedostupan.

Kako se do sada nismo susreli sa napadima ovog tipa, ovo je jedini način da se obratimo našoj publici i obavestimo vas o čemu se radi.

Od velikog broja slušalaca dobili smo i informacije da se jučerašnja emisija Peščanik i današnja repriza emitovala uz prekidanje, šuštanje i ometanje signala radija B92 u Beogradu i širom Srbije.

Molimo vas da prenesete dalje ovu poruku svima koje smatrate zainteresovanima.

Nadamo se da ćemo se uskoro ponovo videti na www.pescanik.net

Pozdravljaju vas dve Svetlane i mali tim radio emisije Peščanik

AKO VAM JE DOBRO, ONDA NIŠTA

----

Pre nego što počnete bilo šta da čitate, skrolujte na dno teksta i pročitajte zadnji pasus. Samo zadnji, ništa više. On je najbitniji. Verujte mi na reč. Onda se lepo vratite na vrh pa krenite ispočetka. Da, znam da je taj zadnji pasus mogao da bude i prvi, ali bi mi tako kvario kompoziciju teksta. Osim toga, devet od deset opsesivno-kompulzivnih skrolera prozora kažu da je skrolovanje dobro za vaš srednji prst (ako imate miša sa točkićem), što se može pokazati korisno u svakodnevnim međuljudskim odnosima.

Ovaj tekst sam napisao pre oko dve godine, za sajt koji se bavio Gothic/Industrial podkulturom (i u medjuvremenu se ugasio). Ovde ga objavljujem sa manjim izmenama jer mi se čini kao dobar način da predstavim sebe i svoja interesovanja o kojima ću pisati na blogu, ali i zato što se nadam da bi priča o srazmerno nepoznatim muzičkim žanrovima bila interesantna široj publici. Napomenuo bih da ja nikako, ni pod kojim uslovima ne bih mogao da se uzmem kao autoritet na ovu temu i, staviše, poznajem dobar broj ljudi koji bi bili daleko kvalifikovaniji da pišu ovakve tekstove. Ovo je jednostavno produkt mog interesovanja za temu i želje da ono što sam saznao kopajući po raznim izvorima podelim sa drugima.
------

 

Mesto dešavanja je Italija, vreme je 1913. godina. Prošlo je već tri godine otkako je Filippo Tommaso Marinetti napisao Futuristički manifest i skoro šest godina od samog rođenja pokreta. Za futurizam, stvaranje manifesta je svakako daleko bitniji trenutak od pomenute 1913. godine. Za našu priču međutim, ova godina je neizmerno važnija. Te 1913. godine, zaslugama izvesnog Luigi Russolo-a, rođena je buka. Reč, naravno, nije o prostoj buci koju možemo čuti na bilo kojoj prometnoj ulici ili u nekakvoj fabrici. Sa druge strane, kako bi se gospodin Russolo verovatno pobunio, upravo je o toj buci reč, samo posmatranoj na malo prosvetljeniji način. Bilo kako bilo, svet potpuno nenadano dočekuje manifest L'Arte de Rumori (Umetnost buke) pomenutog Luigi Russolo-a. I sve se zauvek menja.

Konačno se i to desilo – izašao je trejler za Watchmen film. Ok, nije toliko sveža vest ali sam ga tek sada primetio u odjecima ComiCon-a. Opsesivno ga gledajući maltene frejm po frejm, sigurno već dvadesetak puta do trenutka kucanja ovog teksta, shvatio sam da moram sebi priznati da su bilo kakvi pokušaji kucanja teksta o The Dark Knight filmu, što mi je bila ideja proteklih par dana, osuđeni na propast. Najveći među najvećima nam polako dolazi u filmovanoj formi i ja sam bespomoćan ispred bujice kompulzije koja me nagoni na svađanje sa samim sobom tim povodom.

"[Our audience] is best visualized as a vicious, lazy, profoundly ignorant, perpetually hungry organism craving the warm god-flesh of the anointed. Personally, I like to imagine something the size of a baby hippo, that lives by itself, in the dark, in a double-wide on the outskirts of Topeka. It's covered with eyes and it sweats constantly. The sweat runs into those eyes and makes them sting. It has no mouth, no genitals, and can only express its mute extremes of murderous rage and infantile desire by changing the channels on a universal remote. Or by voting in presidential elections."
-William Gibson, Idoru

FEST je iza ćoška. Već polako ulazim u pripremni režim jer, kada se sve uzme u obzir, nije lako tokom deset dana potrošiti 28 karata. Uzevši u obzir da na sam početak festivala (konkretno, subota) upada i Lollobrigida koncert u Novom Sadu, kao i vojska u kojoj mi nisu dali traženo redovno odsustvo, cela stvar počinje više da podseća na neki ekstremni Iron Movie Man izazov nego filmski festival. Bilo bi još bolje kada bi FEST bio vredan te količine entuzijazma, al' bože moj. Nije da imamo drugi sličan festival.

Kao i prošle godine, propratiću svaki dan FEST-a sa po jednim

Da se predstavim, ja sam osvedočeni FEST manijak. I to jedan od onih opasnih ludaka koji ne samo da svaki dan FESTa nađu izgovor za gledanje bar jedne projekcije nego još posle o tome moraju da pričaju. Šta ću, utisak o filmu mi nije potpun ako ne pokušam da eksternalizujem svoj doživljaj na neki način. Neću baš mnogo smarati sa novim postovima svaki dan, editovaću stare dokle god bude izgledalo da to ima smisla raditi. Ovo nikako ne bi trebalo smatrati nekakvim 'review-om' filma, u pitanju su samo moja razmišljanja podstaknuta filmom. Također, ja mislim da ništa posebno 'otkrivajuće' o radnji filma nisam ovde izložio. Štaviše, trudio sam se da tako bude. No ipak pričam o samom filmu, pa ako neko voli da gleda film bez ikakvih spoiler-a, možda ne bi bilo zgoreg da ne pročita ovaj tekst do kraja.

Da, ovaj tekst kasni više od 24h. Stigla me prehlada pa juče nisam ni otišao na FEST. A po svemu sudeći isto će važiti i za danas. Računam da je bolje malo se primiriti pa bar da zadnja tri dana mogu da ispratim kako treba. No, da ne dužim, na tapetu je utorak i Love in the Time of Cholera.

Ajoj. A-joj. A. Joj.

Ako ste žensko, šanse su da se nećete složiti samnom. Ako ste ljubitelj Markesa, Borhesa i drugova, šanse su da se nećete složiti samnom. Knjigu nisam čitao, do duše, pa dozvoljavam da je ona bolja od filma, ali to neće baš mnogo pomoći filmu.

Dobrodošli na I'm Right Awards 2009, festival u kojem protekloj godini dodeljujem nagrade u ekstremno arbitrarnim (verovatno mahom filmskim) kategorijama čija je jedina svrha da ih iskoristim za priču o nečemu desetom. I demonstriram da sam uvek u pravu. Osim kada to nije slučaj. Tada nisam. A inače jesam.

Prva kategorija ove godine će biti superherojski film. Otkako su specijalni efekti dopustili egzibicije na platnu koje decenijama gledamo u stripu, kategorija stripskog filma je probila plafon u Holivudu. A u kategoriji stripskog filma, naravno, najpopularniji su superheroji. Ima mnogo katastrofalno loših ostvarenja, ima dobrih, a ima i sjajnih. Ipak, odabrati pobednički film je bilo jako jednostavno. Štaviše, to je isti naslov kojem godinama unazad neformalno dodeljujem dotično zvanje.

Danas mi je bio zadnji dan u vojsci. Civilnoj naravno. Odnosno, srBskim slengom govoreći, izdajničkoj. Nisam još uvek zaista završio sa tim tragičnim poglavljem u mom životu, sledeće nedelje bi još trebalo da se javim vojnom odseku oko sređivanja ne znam ni ja kakvih dokumenata, pa će tekst sa impresijama izlaska iz poslovičnog zatvora sačekati još tih par dana. Umesto toga, pade mi na pamet da bih mogao nažvrljati ponešto o različitim temama koje su mi padale na pamet proteklih nedelja a nisam stigao da im posvetim po ceo tekst. Po sredi je, dakle, nekakav memory dump direktno iz malog mozga. Čisto da simbolično zapljunem teren i prijavim da sam se vratio na blog.