Uvodna napomena: Posle nekoliko meseci on-and-off pokušaja da tekst o RPG-u svedem na razumnu veličinu, konačno sam digao ruke od takve zamisli. Tekst će biti u nekoliko nastavaka, a ovde ću izneti samo neke osnove o RPG fenomenu i njegovom razvoju. Čisto kao nota ironije, ono o čemu sam stvarno hteo da pričam kada je ova tematika u pitanju u opšte nije ni stalo u prvi komad teksta. Al’ mora se negde početi, majku mu staru. Takođe, u napred se izvinjavam zbog kriminalno loše upotrebe fotoaparata.

Gotovo svaki narod ima istorijsku tradiciju pričanja priča kada se prijatelji okupe. U moderno doba, ta praksa se u glavnom svodi na jednostavno prepričavanje anegdota ili, još gore, prepričavanje šta je ko gledao na TV-u. Nedostaje onaj pravi šmek pripovedanja koji se u popularnoj kulturi održava još samo u fenomenu "strašnih" priča uz logorsku vatru kod stereotipičnog prikaza američkih skauta.

Jutros u 01:30h po lokalnom vremenu, odnosno 23:00h po beogradskom, na ostrvu Šri Lanka preminuo je jedan od najvećih umova našeg doba - Arthur C. Clarke.

Bio je poslednji od "Velike Trojice" velikana naučne fantastike, klub koji je prvi napustio Robert A. Heinlein 1988. godine a nešto kasnije i Isaac Asimov 1992. godine. Iza sebe je ostavio neke od najpoznatijih SF naslova kao što je Rama serijal, Space Odyssey serijal, Childhood's End i mnogi drugi.

FEST je već u svom petom danu i moja zamisao komentarisanja repertoara dan za dan je nestala negde daleko u prašini. Spavanje je već u kategoriji rigoroznog treninga, svakih 15 minuta počinjem da računam da bih minimizovao potencijalno komiranje u sred nekog filma pa nekih sat-dva vremena, kolko procenjujem da bi mi trebalo po tekstu, sve do sada nije uspelo da mi iskrsne. Ma nije ni sada to slučaj al' već mi je previše bezveze što ništa nisam ovde nažvrljao pa proračunato rizikujem dan sa manje spavanja. Videću sutra koliko je to bilo pametno.

O FEST-u generalno mogu reći da je organizaciono bolji neg' prošle godine, no to baš i nije neka posebna pohvala. Umesto ružnih šarenih krpa sada na bini opet vise zastave a projekcije ne kasne. Ni promoteri nisu napadni (ili sam samo imao sreće do sada?) što je veoma bitan faktor u mojoj knjizi.

Otvaranje je bilo otprilike kako bi čovek mogao da očekuje - sažeto, odmereno, bez Kusturice u vidokrugu. Kraći kolaž bitnih scena iz karijere počasnog gosta je bio uvod u najavu da će na binu izaći Rejlf Fajns. Znate onaj transfer neprijatnosti kada vas je blam za nekog drugog? E, to. Dođavola bre, čovek je odmah pored tebe. Ali, kako mudri spisi davno rekoše, i to je prošlo.

Kao što je bloger Marko Jevtić u svom postu "Ponor" već preneo, jedan jako inspirativan email kruži Srbijom. Mene i par mojih poznanika je sadržina tog kružnog email-a, za kojeg bi u ovom trenutku verovatno bio neverovatan kompliment prozvati ga spamom, kreativno inspirisala. Nadamo se da je ovaj foto strip adekvatno pogodio visok intelektualni nivo poziva na bojkot.

Tek je četvrti dan FESTa završen a ja već posustajem. Naravno, nije neka direktna namera u pitanju već, što bi neki inozemci rekli, the mind is willing but the flesh is too weak. Za vikend sam uhvatio neku gadnu prehladu koja bas juče-danas izgleda kulminira. Čak nisam siguran ni dal' ću večeras u opste otići na projekciju ili bi možda bilo mudrije da se pričuvam dan-dva.

Razlog zašto ovo pričam nije tek tako jadikovanje u etar, mada je to jedan vrlo zgodan nusprodukt, već jednostavno zato što moram nekako da se opravdam zašto sam sinoć bar nekolicini ljudi upropastio gledanje filma. Znate za onog nesnosnog bilmeza koji po pravilu uvek sedne u bilizini vas i onda počne tako iritirajuće da kašlje a vi se mislite u sebi: "More umri već jednom kad takav dolaziš u bioskop!" E, taj nesnosni bilmez sam sinoć bio ja. Ako neko kome sam išao na živce ovo slučajno čita – I do so humbly apologize.

A pre nego što počnem sa filmovima, samo bih još hteo da pozdravim sve koji podržavaju na blogu skoro započetu tezu o gluposti korišćenja engleskih izraza u srpskom tekstu – heroes of our collective national identity, I salute thee. Takođe šaljem i pozdrav mojoj majci koja će mi posle čitanja ovog teksta nesumnjivo opet ukazati kako je pogrešno napisati "misliti se" jer misliti nije povratni glagol.

No. U ovom izdanju dosadnog skribomaničnog raporta sa FESTa na tepetu su Atonement i Eastern Promises. Ni o jednom nemam mnogo toga da kažem.

Ja sam gamer. Ja sam takođe ateista, anarhista, apsurdista, transhumanista, programer, singularitarijanac, deathrocker, skijaš i još mnogo toga ali, pre svega, ja sam gamer. Bio sam gamer kada mi je u najranijoj mladosti otac na Commodore 64 morao učitati Tetris sa kasete da bih se igrao i od tada se stvari nisu menjale.

Mesto koje je moderno društvo dodelilo gaming kulturi se vrlo malo promenilo od početka osamdesetih do danas, što je poprilično bizarna činjenica imajuči u vidu da samo industrija kompjuterskih igara već godinama obrće veći novac od filmske industrije. O razlozima za marginalizaciju igara kao validne forme umetničke ekspresije neću pričati ovom prilikom, u glavnom zato što su takve diskusije jako mučne i ne postižu ništa. Delom zato što su i protivnici i proponenti većinom fiksirani na to da nešto može ili ne može biti umetnost. U vreme kada umetnost gubi sav smisao, insistirati na toj etiketi kao pokazatelju vrednosti mi se čini krajnje nesvrsishodno. Umesto toga, smatram da je mnogo produktivnije ponuditi primere velikana gaming kulture pa da vidimo šta je odatle neko mogao da nauči. Tim povodom, evo jednog od najbitnijih velikana rane istorije kompjuterskih igara.

Kada sam prošli tekst nazvao Memory Dump nisam baš planirao da razvoj događaja bude toliko bukvalno u skladu sa naslovom. No, kako mudri ljudi davno rekoše, nomen est omen. Memory dump je procedura koja obično prethodi padu sistema i neretko je indikacija za mngo ozbiljnije probleme. U mom slučaju, proveo sam jedno dva meseca pokušavajući da se nateram da napišem nešto o

Nisam planirao da i drugi tekst za redom bude posvećen muzici ali, eto, tako ispade. Okolnosti su uticale da se nađem bespomoćan ispred ideje ovog teksta. Kakve okolnosti, pitate se? Pa, prvo i osnovno, jedan od meni omiljenih trenutno aktivnih bendova je izdao novi album kojim se drogiram već danima. Bespomoćan sam ispred naleta žarke želje da nešto tim povodom kažem i tako potencijalno rasteram mrak u životima ljudi koji se nisu susreli sa najboljom stvari još otkako je film Cry-Baby prestao da se daje u bioskopima. Razlog broj dva je više sebične prirode – situacija u zemlji je krajnje depresivna a bend o kojem ću pisati se nalazi na mojoj veoma kratkoj listi instant-happy muzike koja u ispod pola minuta uvek uspeva da mi popravi raspoloženje.

Bend o kojem je reč se zove HorrorPops a žanrovska odrednica je predmet brojnih sukoba, protesta i nasilja nad perjanim jastucima u mnogim domaćinstvima. Načelno, mogli bi da kažemo da je u pitanju Psychobilly, ali ću se prvo ograditi da to ne mislim zaista, pre nego što mi neki Psychobilly fan ne upadne u kuću i zadavi me gumenom kokoškom. Da bih bolje objasnio problem žanra ovog benda, zato što bih voleo da tekst nosi malo više smisla od glorifikacije samo jednog benda, a bogami i da bih izašao u susret čitaocima koji pojma nemaju šta je to dodjavola Psychobilly, napraviću jako kratku digresiju u prirodu ovog žanra. Ovaj put zaista jako kratku. Ozbiljno. Prestanite da se smejete.

Moj odnos sa pop kulturom zapadnog sveta bi se najbolje mogao opisati kao love-hate relationship. U isto vreme je obožavam i mrzim, a prilično sam siguran da to isto i ona misli o meni. Među svim tim šupljim holivudskim pričama i industrijski štancovanim pop zvezdama, uvek ima ponešto za šta bi stvarno mogli reći da nosi legitimno kulturno obeležje perioda u kojem živimo. Na svakih deset bezličnih, štancovanih Shakira i Christina Aguilera ima jedna Gwen Stefani koja mi deluje autentično, na svakih deset industrijski sastavljanih Linkin Parkova i Nickelbackova ima jedan Audio Slave koji je stvaran spoj ideja izvesnih muzičara pa, tako, na svakih bezobrazno mnogo promotivnih skandala smišljenih samo da bi se limelight ponovo centrirao na jučerašnje zvezde naiđe tu i tamo poneki "skandal" koji je uistinu zanimljiv, humorističan i jednostavno sjajan fazon. Ovo je jedan od takvih.

Već više od dve nedelje pokušavam da napišem jedan tekst o RPG hobiju za blog i ne ide mi. Svaki put previše stvari želim da kažem od jednom i sat vremena kasnije kantiram celu papazjaniju jer ne liči ni na šta. Ne pomaže ni to što se više ne sećam kako izgleda neradni vikend. Malo frustriran takvim stanjem stvari, nižući reči za neki potpuno deseti tekst za koji već polako počinjem da se brinem da će ortak jednom samo da me sačeka iza ćoška sa satarom jer obećah da ću ga završiti takođe pre dve nedelje... U sred svega toga naleteh na kratak prolog za jedan strip. Sigurno ima dve godine kako sam ga napisao, sećam se da sam samo ideju u par minuta izbacio na papir (odnosno, tekst fajl) da ne bih posle izgubio nit. U tom trenutku je preči bio jedan drugi strip, koji na kraju nikad nije ni urađen ali se jeste pretvorio u nešto deseto (sa čime je povezan već pomenuti tekst koji kasni... da, stvari postaju kao španska serija sa komadima kucanog papira u glavnim ulogama). Da skratim priču, prisetio sam se te stare ideje za priču i zaključio da ću taj prolog okačiti na blog kao podsticaj samom sebi da završim započeto.