Pre, ne znam više ni koliko godina, na Internetu sam naleteo na jedan jako zanimljiv esej koji je u meni probudio interesovanje za transhumanizam. Autor je Alexander Chislenko, za kojeg sam kasnije saznao da je ostao upamćen kao jedan od velikih umova koji su produbili ideje transhumanizma i singularitarijanizma. Esej je napisan 1995. i iznenađujuće je koliko 14 proteklih godina ni malo nije uticalo na njegovu aktuelnost.

Nažalost, Alexander je, posle dužeg perioda izlaženja na kraj sa napadima depresije, oduzeo sebi život 2000. godine. Vrlo u duhu ideja o kojima

Jedna stvar mi, evo, sve do sinoć nije upala u oči. Ovogodišnji FEST je na ćirilici! U čemu je fora? Kako nikome ne izgleda tupavo da pored FEST08 logoa, koji je na latinici, piše FEST na ćirilici? Dok sam se razmišljao u čemu je zez, primetih da sa desne strane platna, tamo gde uvek stoje istaknute zastave svih zemalja iz kojih potiču festivalski filmovi, ovaj put stoje izbledelo-šarene FEST zastave. What gives?

A onda se setih i trećeg ključnog elementa za razumevanje cele priče: imidž FESTa ovaj put su parafraze na izborne slogane različitih političkih stranaka. Pa da, situacija je sada potpuno jasna. Ceo FEST je parodija naše politike. Zato i kasni svaka projekcija, parodije radi. Očekujem da na zadnji dan dođe Božidar Đelić lično kako bi se izvinio svima na kašnjenju i da upita dal' mu je neko možda našao penkalo – izgubio ga pre par nedelja i nikako da ga nađe a ima nešto važno da potpiše.

No, da ne dužim, filmovi na tapetu ovaj put su Lust, Caution i Charlie Wilson's War.

Mad magazin je daleke 1965. godine objavio jedan od njihovih, do dana današnjeg najpopularnijih tekstova u kojem su predložili rešenje za problem univerzitetskog sporta. Naime, na univerzitetima je veliki problem prevelik nivo profesionalizma i nedovoljno zabave u nečemu što bi primarno trebalo da bude rekreativna aktivnost. Ponajviše, problem je nemogućnost velikog broja studenata da učestvuju u sportu zbog ograničenog broja mesta u ograničenom broju ekipa. Kao odgovor na te probleme ponuđen je potpuno novi sport. Čitajući bazične propozicije tog sporta, došao

Pošteno kasnim sa poslednja tri dana FEST dnevnika, pa bez dubokomisaonog prologa prelazim odmah na filmove od petka i subote. It's a Free World, Paranoid Park i The Bucket List (prokleti naslov, ne mogu sva tri imena da stanu).

No pre nego što zvanično nešto kažem o It's a Free World, prvo neke generalne impresije. Naime, ja imam problem sa ovim filmom. U stvari, ne konkretno sa samim filmom već sa njegovim mestom na FESTu. Ortak koji je hvatao projekcije od 17:00 mi je još sredinom FESTa ukazao na to da je ove godine festival po svemu sudeći donekle politički obojen te da je u igri srazmerno jasna zadnja namera. Najindikativniji, po pomenutom priajtelju mi (jer ja nisam gledao) je Kargo 200 koji je, ako sam ga ja dobro razumeo, kao Passion of the Christ samo za post-komunisticku Rusiju. Komunizam je bio užas i glavni junak na kraju ode u crkvu. Jej. Tu se nadovezuje i 12, koji bi valjda trebalo da bude ilustracija nekakve moralnosti Rusije, pa Charlie Wilson's War koji prikazuje SAD tako kako ih prikazuje.

A, da, nema ni međunarodnih zastava istaknutih na ovom FESTu. Kažu mi i da je prvobitni slogan bio "Ko sme da vas pogleda u oči?" pa su tek posle dodali i ostale parafraze stranačkih slogana.

Ne želim da kažem da sam uveren u pro-Rusku, DSS-mi-tata poliku FESTa. Većina programa nema mnogo veze sa pomenutom teorijom zavere. Ali donekle mi se čini da argumenti imaju smisla. Prvi put kada mi je izneta ideja pomislio sam da je malo bezveze tako nešto zaključiti samo na osnovu jednog ili dva filma. A onda sam primetio da It's a Free World ima po hodniku Sava Centra više plakata nego svi ostali filmovi zajedno. Ili bar tako izgleda. A šta je tu problem? Pa, bez obzira što meni ne izgleda kao da je to centralna poenta filma, It's a Free World se vrlo može prodati ljudima kao film o zlu zapada i njihovoj eksploataciji nas "ostalih".

Daklem, da zaključim – ne govorim sve ovo kao potpun dokaz nekakve zavere. Ali izgleda malčice sumnjivo i to mi pomalo smeta. Pa k'o reko' kad mi se već vrzma po glavi, red je da to iznesem u FEST dnevniku. A sad film.

Ovaj tekst kasni već skoro nedelju dana iza pomenutog desetog dana FESTa i za to imam dva dobra razloga. Prvi je jednostavno loš raspored slobodnog vremena za skribomanisanje. Drugi, mnogo važniji, je što su dva filma odgledana tog dana meni lično veoma bitna pa mi je bio problem da tek tako sednem i nažvrljam nešto usput. Jedan je Burtonov, a Burtona obožavam do imbecilnosti. Za drugi nisam ni znao dok nisam došao na projekciju i, potpuno sam ozbiljan kada ovo kažem, u pitanju je film koji sam proglasio mojim novim najomiljenijim filmom ikada (pre toga je dotičnu titulu nosio Dogville). Pa da krenem polako…

Samo kratko - upravo je u toku YouTube Live, prvi dogadjaj svoje vrste. Gomila muzicara pomesana sa poznatim amaterskim YouTube facama. Live streaming svuda u svetu. Bacite oko na pocetak revolucije mas-medija.

http://www.youtube.com/live

EDIT:

Eto, zavrsilo se. Moji sveukupni utisak je da je bilo pre svega self-indulgent. Mnogo vise dogadjaj za YouTube nego YouTube dogadjaj za ostatak sveta. Sto nije obavezno losa stvar, mada sam mislio da ce se naci na pola puta izmedju ta dva ekstrema. Poznati