Očigledno da su razni „akteri“ u našem društvu uspeli da nas ubede da mnoge loši, ružni, pogrešni, skandalozni ili šokantni događaji potpuno u redu, prihvatljivi i nešto čemu se ne treba čuditi, a kamoli reagovati. Prvi događaj je tzv. „Minjin slučaj“ tj. slučaj Miladina

Pre tačno 6 meseci (22. Maj 2007) napisao sam blog pod nazivom „50:Šta nove vlasti moraju da urade u domenu ljudskih prava?“ gde sam nabrojao ono što tri Vlade posle 2000. godine nisu uradile, a što zavisi isključivo od političke volje (http://blog.b92.net/arhiva/node/5843). Tamo imate objašnjenja za svaku stavku, a da

Iako sam želeo da pre finala pišem o nekim pozitivnim impresijama glede organizacije Eurosonga u Beograd (ali i o nekoliko propusta), „Kurir" je (ponovo?) objavio nešto što većina stanovnika Srbije percipira kao istraživačko novinarstvo. Ponovo je na naslovnoj osvanuo naslov „Pederbal" sa slikom dvojice muškaraca koji se ljube. Pre nego što iznesem

Jedna od važnih i omiljenih disciplina vlasti u Srbiji je pokazivanje ažurnosti. To nije ažurnost u smilu da se nešto radi brzo & na vreme (to bi bio viši nivo), već namera da građanstvu pokažu da uopšte nešto rade. Kao glavni stub tako shvaćene ažurnosti uzimaju se „propisi“, a omiljeni zaklon su famozna PROCEDURA i VLADAVINA PRAVA. Za razliku od ovog drugog koje gotovo nijedan predstavnik vlasti ne zna da vam objasni, procedure se svi drže „k’o pijan plota“.

Od igrokaza zvanog PROCEDURA, našim predstavnicima vlasti je omiljen onaj deo koji se odnosi na „pribavljanje mišljenja“, „traženje izveštaja“, „dostavljanje podataka“. Da budemo iskreni, ni pravosuđe  nije imuno na ovo glupiranje. Setite se kako je naš tužilac „tražio od B92 snimak prebijanja novinara“, iako se taj snimak svakih sat vremena vrteo na svim televizijama. Ali, to je procedura.

Negde u vreme protesta 96/97 učinjeni su prvi ozbiljniji uspesi u pokušaju da se objasni da slobodni izbori ne znače samo to da možeš da glasaš za više partija, a da te niko ne prisiljava i sl. Uspevali smo građanima da objasnimo koliko IMA VEZE kako i šta mediji „kažu“, bez obzira što se većina „nebeskih glasača“ uvek klela da bi oni glasali isto bez obzira na ono što čuju u medijima. Kako se onda desilo da na republičkim izborima 2000-te te iste nebeske partije padnu na (samo) 74 poslanika, ostaje da se analizira.

Koliko ono što mediji kažu/lažu/izvlače iz konteksta „ima veze“ postalo je na kratko jasno tek kada je ubijen Zoran Đinđić. Posle zabrana nekih novina i promena par redakcija od strane većine patriotiski odgovornih novinara (ne mislim na one sa RTS), stvari su se stabilizovale za vreme prvog premijerskog mandata Vojislava Koštunice. Sem B92, Blica, Danasa i par nedeljnika, sve ostale novine i televizije u maštovitosti promovisanja nebeskih vrednosti prevazilaze Miloševićevo vreme. Naime, nekadašnje diktatorske fore u medijima je bilo lako „pročitati“ između redova, dok sada za većinu laži iz Politike, Novosti, Kurira, Press-a, čak i glasači koji će glasati „za Evropu“ veruju da „mora da tu ima neke istine“.

Teze koje se podmeću/ponavljaju od početka izborne kampanje se javljaju u mnogo varijanti, malih ili velikih članaka, tema dana, intervjua, komentara itd, ali se mogu grupisati u sledeće:

U poslednjih par nedelja sve se svodi na pokazivanje MOĆI u raznim domenima naših života. Poneko pokazivanje je veoma ogoljeno, bezobrazno i ružno, dok su druga prilično prikrivena, ali duboko ukorenjena u ono što većina naziva „srpskim narodom".

Naravno da su ove postizborne vragolije ono što nas trenutno najviše zanima i

Znam da ce dežurni “zaštitnici Srbije” na ovom blogu opet osetiti potrebu da me posavetuju da “ostanem tamo”, ali ponovo pišem iz perspektive čoveka koji na nekoliko nedelja ode iz Srbije, a svakodnevno prati šta se dešava „kod kuće“. Za čitaoce iz prve rečenice, odmah pojašnjenje da ne čitam samo B92, već bukvalno sve medije koji imaju tzv.

Pitanje dana (nije nagradno) je da li je crkva uspela ? Naravno da jeste. Zakon je povučen,  a zatim je  prepravljen. Stvari koje su izbačene iz zakona juče i danas nisu stvari koje se ne sviđaju građanima, ekspertima, predstavnicima vlasti itd. To su prepravke urađene kako bi se makar malo „izašlo u susret verskim zajednicama. Ako se

Ovih dana se sve svodi na granice. Čim su shvatili da proglašenje nezavisnosti nije bajka nego realnost, predstavnici „napaćenog srpskog naroda sa Kosmeta“ su digli u vazduh i zapalili dva granična prelaza. Ne žele ljudi granice. Ni meni se nije svidelo uvođenje viza za Mađarsku, pa nisam organizovao paljenje graničnog prelaza. Nemojte mi reći da je granica sa Kosvom drugačija jer već 9 godina funkcioniše kao prava državna granica. Ko je išao, vrlo dobro zna.

Ranije je ovakve „incidente“ kreirala Srbija sa napaćenim srpskim narodom u Hrvatskoj/Bosni, ali se Milošević makar pravio lud i govorio da sa tim nema nikakve veze, već to spontano organizuje „goloruki narod“. Sada se granica pomerila. Ministar Samardžić nam je rekao da je paljenje graničnih prelaza u skladu sa „politikom Vlade Srbije“ i da je to legitimno – „iako možda nije lepo“. Ja mislim da je ovakva izjava doživotna sramota za jednog profesora, iako to možda nije lepo.

Pre 10 dana, pisao sam na ovom istom mestu kako sve partije zauzimaju startne pozicije. Pošto smo „obrnuli" pun krug i pošto je Vlada povukla, presvukla i dovukla (natrag) Zakon, sada ponovo možemo da pristupimo našem omiljenom kvizu „Brojke i slova". U ovoj izmenjenoj, srpskoj verziji, cilj u prvom delu je da pogodite koliko poslanika će činiti većinu i