Čitala delove mjuzikla o Savi Savanoviću, Danice Nikolić - Nikolić i smejala se (naglas) desetercu, te mi na čas promaklo ozbiljno. A onda sam se setila - smejala sam se ja i "Rodoslovu loze vampira", premda je stvar mrtva ozbiljna, ne samo zato što se zna da postoji vampir,  nego što vampir (kod Nastasijevića jedan Toma, otac njegovog druga, takođe vampira) ume da bude i stalno prisutan. Može čovek i da se veže za njega, da se druže...  da voli svog vampira i lažno svedoči da ovaj nije vampir. Posle se upetlja i ne zna više šta da kaže, i kako da se opravda pred ljudima.

i meni je muka da slušam o leševima o prebrojavanju i regrutaciji mrtvih. muka mi je od priča o grobnicama, hladnjačama, jamama, srpskim ubicama, albanskim ubicama, muka mi je od onih živih koji dopisuju cifre, od lažnih imena, od žrtava koje se šetaju po evropi dok im majke plaču na grobovima u bosni. muka mi je od raznoraznih udruženja koja se bave lovom na što veći broj mrtvi glava, nema veze čijih, muka mi je od priče o dnk i koji mrtvac je srbin a koji šiptar i koji bošnjak i kako to utvrditi ako je mrtvac recimo bio iz nekakvog jeretičkog mešovitog braka... naježim se

Gost autor: St.Jepan

Vidim, i ovde će morati ONAJ početak.
To jest, ovaj početak:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo „U Tomaša", i sedeo tamo „U Černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...

 znam da se danas ima smatrati na temu uhapšenog hadžića, al meni neki dan prostigao snimak  gde smatram (a više ćutim) na temu kosmeta i metohije. i možda baš jer u senci hadžića (evo gde se šešelj dere i tera sud u qrac - on smatra da su oni za poslati ih na to mesto) danas mi došlo da pripustim ovu slobodnosrpsku emisiju koja je čudna iz dva razloga. tokom cele emisije ja više razmišljam kako da ne kažem neke stvari kako ne bih, je li, u problem dovela svog domaćina - a domaćin

slobodno srpski je emisija budimira ničića koja se emituje na svim srpskim tv stanicama na kosovu, ali kako je, uprkos ogromnom interesovanju srba za svetu srpsku zemlju, srpskim tv stanicama sa branika otadžbine uskraćena nacionalna frekvencija, te mnogo zabrinuti srbi nemaju gotovo nikakav uvid u to šta se dešava sa njihovom duhovnom vertikalom.

ukoliko nekoga zanima šta je pre neki dan novinar budimir ničić  imao priliku d ačuje od bajrama redžepija, kosovskog ministra policije (kojeg sam upoznala dok je bio gradonačelnik južne mitrovice,  te imala prilike da se uverim

Ime mesta za ovu priču, kao ni ime gorepomenutog hotela, nije važno. Hotel se nalazi negde a do tamo  se stiže nekim makadamima, oznaka nema, tako da je neminovno  (to kad prođe više od 5 dana) zapitati se da li mesto zaista postoji ili ste upali u neku daleko bilo dimenziju. Upali ste u daleko bilo dimenziju, shvatićete negde oko 6. dana - kako je i red jer 6 je brojka simbolična i sasvim prikladna za shvatiti te stvari oko daleko bilo dimenzije. Kad to shvatite - razloga za brigu više nema. 

Hotel je izvanredan, ne može da se kaže. Istina, ako vam se izvoljeva

Prvo, Čestobrodica je prelepa pod snegom. Grane su zaleđene, kuće su lepe i nema ih mnogo, kad se spustiš u Zaječar, nešto ti lepo, baš.

Onda neki hotel, mali i sa sobama ko za decu. Pa kafana Beba (valjda) i srneći gulaš, pojela više tanjira toga nešto je pristojno reći, na ovu glad u zemlji Srbiji, i maniju držanja dijeta u svetu

Pa pozorište, promocija, hladna scena, ledena sala, ljudi sede u kaputima meni skoro suze na oči

ne znam koliko meseci posle petog oktobra, imala sam tada dve radnje sa plemenitim metalima, nije mi izlazila iz glave jedna rundekova pesma... pevao je nešto o tome kako on nije sluga i kako neće na koljena, nikad od sada....tada je osećaj da nije više bitan pojedinac, nije bitan mali posao nego samo veliki, nije važan čovek nego lanac i tako dalje,  bilo novo osećanje. možda je pojedinac kreten, ali taj kreten od pojedinca je bio nekako važan, podrazumevalo se da je važan. da je važna jedna radnja, jedna trafika, jedan život, jedna priča, a ne šoping mol, ne korporacija

ništa ne bih menjala,  nikog ne bih pustila, u moj svet ni da priviri, ti što ništa ne nose, neka mi ne dolaze , ja vrata ne otvaram, dok darove mi ne donesu,  ne otvaram , ako nisu bogati

 ovo je najava jedne prodajne izložbe nakita od (ah) plemenitog metala... ne, lepše zvuči od srebra i zlata... i dragog kamenja. stvar počinje sutra dakle u nedelju u 19h na jednom (pa jeste čarobno) čarobnom mestu u jevrejskoj opštini, u beogradu u kralja petra br 71

neko zna neko ne zna, nije ni važno, ja sam jednu deceniju svog života provela živeći od