Gost autor: Stjepan Mimica

edit: (odma da metnem na početak) - ne nudim kuče. i ne dam ga. oglas (za ne daj bože) odnosi se na stan. ako, ne daj bože, zatreba. 

uzela sam štene. doneli ga iz petrovaradina. imala sam nameru već neko vreme da uzmem mešanca (malog!!!) i ovaj mi je delovao najlepše. ličio je na vučjaka s kojim sam živela godinama, ali to u meni nije probudilo ni tračak sumnje da ova osoba koja mi se šetka po stanu može i da poraste. mislim, ozbiljno da poraste. takođe, simpatičan mi je bio (i dalje je) jer liči na privezak šarplaninca. po'sves' je čudo - ja ustvari najbolje volim velike pse. dakle, pravila sam se da ne znam da nešto što je nastalo mešanjem vučjaka i šarplaninca - ne može da bude malo. 

i nije da mi žena iz petrovaradina, koja ga je dovela kod mene, nije rekla da on ima "nešto malo" krvi tog lovca na vukove i druge međede. rekla je. 

e sad, pedro i ja se lepo slažemo. bistar je i, mada ima između mesec i po i dva, već je shvatio gde je njegov WC.

dok pokušavam da pišem o  (ne)legalnim izborima u južnoj srpskoj pokrajini a ne da mi se, pala sam u napas' da čitam... i gledam neka brda kroz prozor, na jugu koji je od severa toliko daleko da ljudi nemaju pojma ni da su neki izbori, a kamoli ko se kandidovao.čuli su za "incidente" na mostu na ibru i kada se sinoć u centru gračanice začula neka sirena, škripanje guma, galama i pucanj  - izašli su na ulicu u strahu da nije "opet nešto..." (nije bilo ništa, neki se zakačili)

evo

 Neću kao moj dobri Mikele voditi brodski dnevnik (a bilo ga je divno čitati kada je pisao o Turskoj) ali par reči, pre malo šetnje uzmore  moran van napisat'. Krenuli smo, moj prijatelj (hulja, ja također hulja - što bi reko Arsen) autom kroz Kroaciju odmorili u Padovi a onda išli kroz sela neta talijanska do Francije gde smo stali u Nici, zapravo  jednom mestašcetu koje pripada Nici gde moj prijatelj (hulja) ima obaviti nekakvi posa' a ja razgledat azurne ulice.

Jedan mali hotelčić (znam, ne kaže se mali pa deminutiv zanjim  al nekad se

Prvo i osnovno pravilo kaže  - i ne pokušavati. Baciti eventualne tablete za spavanje u đubre. Pomiriti se sa svojom nesanicom i biti u dobrim odnosima s njom. Čitati nešto. Pisati, svejedno. Gledati filmove. Bančiti na kraju krajeva - zaista nije važno šta ćete raditi u svojim noćima, sve dok vam te noći ne počnu da kvare dane. Dok, dakle, ne pravite budalaštine tokom noći (a najmanja je budalaština bančiti da se razumemo) zbog kojih će vam u narednim danima život biti zagorčan (ako imate i svedoke svoje budalaštine, na primer)  nikoga se ne tiče šta vi to radite noću,

Piše: Aleksandra Cimpl  

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

... UFURAVALI NAM ISTINE, CRNO BIJELE" (ili "mejlačenje")

Gost autor: St.Jepan