Gost autor: St.Jepan

Vidim, i ovde će morati ONAJ početak.
To jest, ovaj početak:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo „U Tomaša", i sedeo tamo „U Černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...

ТУГА

 15. децембар 2012.

 гост аутор: nurudin

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

neću da objašnjavam poruke blogova koje ljudi ne mogu da vide. 

htela bih samo da kažem (a tiče se isključivo stila), mnogo je veći prostakluk koristiti se eufemizmima nego reći "mater vam jebem". 

da li je ovo manje nekorektno?

neko je napisao ozbiljnu i tešku priču. i ta priča psuje majku onome uz čije pesme plače. možda deluje kontradiktorno, al ne verujem. ustvari, jako je jasno. 

poruka je slična

prva posleratna, a ova ratna 

obe istinite

da je bolje da on nastavi da vlada, jer (kaže) ima iskustva. a ako dođe neko nov   taj se neće snaći. shodno tome,  onaj ko je na vlasti treba zauvek da ostane na vlasti.

ovako nešto nije izjavljivao velikom broju vas (ako ne i svima) omraženi  milošević.  njegov naslednik dačić imao je, doduše, takvih  ispada ali - kako god ovo zvučalo -  ti ispadi ne deluju kao ničim izazvani  ispadi ludila,  nego kao arogancija zasnovana na emipirijskoj spoznaji što o fenomenu vlasti što o sebi samom. uspon, pad i ponovni uspon  tog čoveka nije volšebno pojavljivanje niotkuda nego jedan ceo život - investiran u ovo što gledate sada.

Prošle godine beše Severina i "jedna jako uspešna godina" a sad me banalos' sterilnih rasprava na "ljevici, desnici, centralnom" (komitetu) al to ne spada u citat, učinila praznom i nemam onih slika što sam ih imala na Kosovu da vidim (pardom na Kosmetu i Metohiji) tako da mislim da je uzbudljivije bilo čekati sama Novu uz gromoglasne detonacije svakojakih eksplozivnih naprava te rafala kalašnjikovskih - nego ić' na beogradske žurove. No, nek se to upiše pod još ne zalečeni PTSP ili kako ga već zovu stručnjaci. 

Evo kako je stvar išla. Sin na Iku Floridu, izvesni Saša

...- Milslim da sam ipak mrtva - rekla je Žilijet Froasi toliko glasno da joj se u trenutku učinilo da je to neki tudji glas i osvrnula se da se uveri da je zaista sama. I bila je sama. Stajala je, činilo joj se, čitavu večnost u nekom prilično sivom hodniku o kome u stvari ništa ne bi moglo da se kaže....

Odmah da vas upozorim, ovo je užasno dugačka priča, ne radi se ama baš ni o čemu aktelnom i u njoj nema ničega što bi moglo da zaintrigira prosečnog čitaoca (medju kakve spadam i ja) net sranica koji samo preleti preko tekstova ako nisu

 pišem pismo, tinta mi se proli, daleko je onaj ko me voli,

 voli,

 voli,

daleko je ko me voli....

... i onda ja ne mogu da prestanem da pevušim ovu pesmu...

u stvari ovo sad nema veze ni sa čim.... došlo mi bez veze, onako

evo,  poslušajte fantastičnu tamaru obrovac

Да видимо да ли ће овде проћи објава... Ана, хвала ти за простор.

Ниједан од понуђених одговора (НОПО) је отворио изборну листу за бираче. Ако спадате међу оне људе који нису задовољни ни провереним властима, ни провереним опозицијама, па сте још и орни, вешти и храбри, од 29. новембра можете да се пријавите као кандидат за народног посланика.

www.poslanik.rs

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu.  Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni)  Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.

Ali

Vozimo se kroz mali grad od jutra do večeri, Sever se smanjuje (nije više velik kao pre godinu dana), a BMW mog vodiča brz, crn, i – razume se – bez tablica. I ponovo ona mrka brda što su potamnela od uglja ili od starosti ili ko zna kakvog crnila što se tamo zapatilo.

Moj pratilac, vodič ili osoba od poverenja priča mi o ratu i o tome kako su odbranili Sever, on i njegovi prijatelji. Vođa ga je razočarao i prešao na drugu stranu. Ne pitam na koju, to su ionako stvari o kojima ne mogu da pišem – ne želim da slušam. Što se više opirem, pratilac mi više priča. Mrzim taj zakon akcije i reakcije. Mrzim sve zakone fizike. Možda da pokušam da budem napadno zainteresovana za svaku božju tajnu? Možda će ga to odbiti?