Prošle godine beše Severina i "jedna jako uspešna godina" a sad me banalos' sterilnih rasprava na "ljevici, desnici, centralnom" (komitetu) al to ne spada u citat, učinila praznom i nemam onih slika što sam ih imala na Kosovu da vidim (pardom na Kosmetu i Metohiji) tako da mislim da je uzbudljivije bilo čekati sama Novu uz gromoglasne detonacije svakojakih eksplozivnih naprava te rafala kalašnjikovskih - nego ić' na beogradske žurove. No, nek se to upiše pod još ne zalečeni PTSP ili kako ga već zovu stručnjaci. 

Evo kako je stvar išla. Sin na Iku Floridu, izvesni Saša

(i malim slovima) neobavezna kao i ja, uostalom. osim za one koji me, u pokušaju da nešto "tumače" sasvim krivo tumače...

prošla ona promocija, čudna, tamna malo, prostor nije bio onakav kakv mi je rečeno da će biti, sve se dešavalo u donjoj sali (nepušačkoj, mada se posle donosilo i piće i pepeljare i od one komemorativne sale ne ostade nišra, nego par spojenih stolova i malo ljudi, koji pričaju)

počela sam priču uobičajenom "žvakom" te knjiga je nastala tamo i tamo, zove se tako i tako zbog toga i toga, u toj knjizi ćete naći to i to, a to i to sam izabrala

... dobacivanja s VIP galerije za pušače. Sve se, kao i prošli put, dešava u divnoj zgradi Jevrejske opštine, u (zeznuh se malopre, nije u 19h) u dakle  20h (s kašnjenjem od oko pola sata) u Kralja Petra 71 u Art centru (za nekulturne - preko puta hotela "Rojal" gde barabe dolaze da jedu u gluvo doba jer restoran, razume se, radi celu noć. 

Sve u organizacije Art centra i Gemološkog društva Srbije (mutna posla, jasno k'o dan) ali nije to važno. Ne zovem vas da kupite moju knjigu (ako vam se omakne, ok, ne branim) nego da (ukoliko nemate šta zabavnije ili

 Budimir Ničić pokušava da na "Slobodno srpskom" razgovara s ovim... ajd', da kažem čovekom, mada je to teško reći, a i to Ničićevo strpljivo razgovaranje (ako pogledate uverićete se) zaista odaje utisak  nemogućeg pokušaja da se priča s tim... ne mogu da napišem

Gospodin  Bedžet Šalja - direktor Odbora za ljudska prava (nemam želudac da pišem o tome ko je i kako naložio ovog - jeste nekorektna sam - idiota,  koji je pri tome fašisoidan i beslovesan - bez ikakve ideje da ona priča o Žutoj kući ima neke veze s mozgom, drzak, 

.. I kraljičino ogledalo pride...

Sa zadovoljstvom vam predstavljam mog gost-autora Elisa:
voila:

1
Već nekoliko dana medije u Srbiji, a u njenom okolišu, potresa zla kob porodice Nastić i afera sa fotografisanjem trenutaka posvećenih ličnoj higijeni. Ovu bravuru američkog pravosudnog sistema treba nazvati jedinim mogućim imenom - rudimentarnim hajvanlukom, naravno, uz uvažavanje pretpostavke da zaista nije bilo kršenja zakonskih normi. Naime, niko od onih koji reaguju bolnim pathosom i empatijom na ovaj slučaj nije imao priliku da baci pogled na materijale u predmetu, već svi odreda zavise od novinskih izveštaja, a to uvek može da dovede čoveka do polja banalnih i vulgarnih zabluda.

U svom tekstu objavljenom na sajtu Peščanika a neposredno po proglašenju nezavisnosti Kosova, "Kako misliti Kosovo"  , Borka Pavićević (a to je, inače, i jedan od najboljih tekstova koje sam na temu nezavisnog Kosova igda pročitala)  govori o projektu pa kaže  "Sva su ljudska bića stavljena u neljudsku situaciju. Da li je i to projekt? Skoro da izgleda tako samo nije lako razumeti zašto".

I kaže  "Bila sam tri dana na Kosovu. Slike koje imam moje su slike i nikada ih neću zaboraviti." - verujem, nija nikada neću

ZVEZDA "PARTIZANA" - FADILJ VOKRI, LEGENDA!

ovaj hase nije otiš'o na nebo, otiš'o je da ne bude više "naš" nego da bude "njihov", i dok se priča odmotava, a ničić pita li pita,k ti vidiš tog čoveka čvrsta lica (k'o da je vojnik a ne fudbaler, ili je to isto?); vidiš lice kako mu se menja dok priča o vremenu kada su "njegovi" za nas "njihovi" isto  bili "naši"  i kad je stajao a sviralo "hej sloveni" - kad priča, tako  ozbiljnom oči mu se smeju.

kažu

pojma nemamo da su izbori na kosovu važni za srbe i pojma nemamo ko se kandidovao, ko sastavio liste i sa kakvim ljudima. nemamo pojma da je nešto srba koje su prvo pomogli oni koji su išli da čestitaju hašimu tačiju nezavisnost, da je dakle nešto srba uzelo novac i da sada kupuje sve 

ne znamo da kupuju drva i smederevce sirotinji,  ne znamo da se u selu žač dok ja ovo pišem neki ljudi smrzavaju u šatorima jer čekaju kuće, to su srpski povratnici kojima ovi koji sve kupuju obećavaju kuće, ako budu glasali za njih (ali to je već bilo, i nisu ispunili obećanja) ne znamo

Ovo je priča o diskriminaciji i lepoti i pohitaću da vam poentu saopštim na samom početku. Šta želim da kažem? Želim da kažem da mi je muka od priče o diskriminaciji koja je nejasna priča, koja diskriminisane (vulnerabilne) navodno brani jednom odbojnom i ružnom slikom stvarajući tako još veći jaz izeđu diskriminisanih i diskriminatora, i dakle, hoću da kažem sledeće: od diskriminacije, od odbacivanja, straha od nepoznatog, od neprihvatanja i podozrivosti - ako želite ljudima dobro - branite ih lepotom. Branite i sebe, na kraju krajeva, branite svet  lepotom.

Znam

  bila juče posle podne s nekim važnim i lepim iz osjeka i taj me podsetio na jedan drugi grad... na dva zapravo... sasvim među sobom različita

jedan grad lep kao san, u tom (sada mi zaista deluje kao san) gradu jedna kuća, nekad moja, na vr' brda i s pogledom na krovove i more, iza kuće šuma, a šuma od borova. iza  šume od borova groblje - a lepo. beli mermer i meštrovićev mauzolej nekakvim račićima - važnoj familiji (srpskoj, a važno li je?) dubrovačkoj

taj grad, taj san, to je moj cavtat. oko one kuće bašta, velika sa terasama oleandara i smokvi,