Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”
Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.
Вучицу хватају у челичне замке
Разапете од видика до видика
Скидају јој с њушке златну образину
И чупају тајну траву
Између бедара
Хушкају на њу везану
Псе трагаче и бушиветре
Да је обешчасте
Секу је на комаде
И остављају
Клештима лешинаркама
Вучица одсеченим језиком захвата
Живу воду из чељусти облака
И себе поново саставља
Васко Попа
Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност
Измена Правилника о наставном плану и програму за Школску 2017/2018.
–
Почео сам са жељом да разговарам са мртвима.
Стивен Гринблат
Најновија драма Биљане Србљановић Мали ми је овај гроб својевсрсни је разговор ауторке са мртвима – учесницима Сарајевског атентата 1914. Драма у два дела приказује ликове Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Данила и Љубице Илић и Драгутина Димитријевића Аписа, који проговарају гласовима наших савременика о најнапетијим историјским тренуцима српке историје с почетка 20. и 21. века.
Гостујући у Кажипрсту министaр Срђан Вербић објаснио је свим просветним радницима у Србији следеће:
1. Да постоје транспаренти!
2. Да је штрајк од 30 минута катастрофа!
3. Да ће лично инсистирати да се промени одредба Закона о штрајку (јер постоје транспаренти)!
4. Да наставници раде на штету ученика!
5. Да се сви захтеви своде на један (повећење плата) који није могуће испунити!