Неко је ових дана на Твитеру написао, парафразирам: Помислим да је најбоље да извршитељи смртне казне буду баш она лица која се за смртну казну залажу. Међутим, кад мало боље рамислим, одустајем од такве замисли.

                                                              Све се то ради у мраку!

Знам да ћу овим блогом многе људе довести у мат-позицију, па и себе. Међутим, не напишем ли, изаћи ће ми на лакат. Неће ми опростити неки локални политички моћници и ,,градски оци“, али то је некако и лакше него да једног дана не могу да опростим себи.

Синоћ се у Лесковцу збила тиха револуција. Црвена. Без крви, али са много рањених. Без убијања, али са много мртвих (душа). Синоћ се у Лесковцу десило позориште. Дашак ветра. Синоћ се освајала слобода. Синоћ је слобода освојена. Чудан осећај. Осећај поноса, усхићења, задовољства. Како је то кад се човек поноси својим градом?! Синоћ сам то разумео. Синоћ сам волео свој град. Онако чудно, перверзно, похотно. Синоћ смо водили љубав – мој град и ја. Синоћ се у Лесковцу волела Србија – енергично, агресивно и болно. То код нас може да буде! 

  Лепо се види – одговори Дон Кихот  –  да ниси упознат са пустоловинама: оно су дивови; а ако се бојиш, уклони се одатле и с раздаљине се моли, јер ући ћу у страшну и неједнаку битку са њима.

Последњих дана актуелна је реконструкција Владе, већина нас је изгледа прилично докона, па данима полемишемо ко ће бити нови министри. Неће нам ни нови ни стари министри очистити неочишћена дворишта, прочитати непрочитане књиге, средити несређене колегијалне односе...