ili: Kad bih otišao na jutrenje

Сада већ пензионисани колега ме је једном приликом посаветовао: „Ако желиш да се осветиш родитељима или држави, само ученицима дај петице, бољи начин не постоји“. Признајем, никада нисам, па ево ни сад, разумео шта значи осветити се родитељима, и зашто бих се светио, али сам суштину разумео, иако са њом нисам био сагласан. Међутим, како време одмиче, а искуство надолази, закључујем да су нам те петице једини могући начин заштите и борбе.

„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“

Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.

Понављам овај блог, јер помоћ није стигла ни од једне компаније, нити од Министарства, а почетак нове школске године је пред нама. Страхујемо да нећемо имати довољан број столица за ученике. 

Биологија на књижевни начин

Мислиш, дакле не постојиш — мото данашњег друштва.

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”