Марко Шелић, Напет шоу, Лагуна, Београд 2015.
Када се осамдесетих година прошлог века на просторима СФРЈ јавио нов уметнички израз, таласи незадовољства најпре су се излили у Београду
Синоћ се у Лесковцу збила тиха револуција. Црвена. Без крви, али са много рањених. Без убијања, али са много мртвих (душа). Синоћ се у Лесковцу десило позориште. Дашак ветра. Синоћ се освајала слобода. Синоћ је слобода освојена. Чудан осећај. Осећај поноса, усхићења, задовољства. Како је то кад се човек поноси својим градом?! Синоћ сам то разумео. Синоћ сам волео свој град. Онако чудно, перверзно, похотно. Синоћ смо водили љубав – мој град и ја. Синоћ се у Лесковцу волела Србија – енергично, агресивно и болно. То код нас може да буде!
Poštovane / Poštovani,
Incest Trauma Centar – Beograd skreće pažnju stručne i opšte javnosti povodom saopštenja koje je izdalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije o svojoj tendenciji revidiranja Obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom namenjenih vrtićima, osnovnim i srednjim školama (dalje u tekstu: Obrazovni paketi). Incest Trauma Centar – Beograd, u svojstvu vlasnika autorskih prava za ukupan sadržaj Obrazovnih paketa i zvaničnog izdavača Obrazovnih paketa, podseća javnost da sadržaj nije moguce revidirati ili koristiti u revidiranom obliku, a da se ne izvrši povreda autorskih prava. Obrazovni paketi su svojina Incest Trauma Centra – Beograd.
Или У потрази за изгубљеним илузијама
Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.
ili: Kad bih otišao na jutrenje
Кокан Младеновић можда није био умешан управник, можда и јесте, не знам ни сам, али је несумњиво значајан редитељ који уме да направи добру представу. Уметност не зна за границе!
Два јунака и два брата, херој Србин уз Хрвата, дадоше нам примјер свима...