ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!
Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane
Na molbu roditelja Kristine Denčić ponavljam blog. Ovo je još jedan pokušaj u nadi da će se neko odazvati. Bilo je par ljudi koji su se preko privatnih poruka javili iz inostranstva da pomognu Kristini, ali su u međuvremenu odustali, ili nisu našli vremena. Skromna svota novaca prikupljena u akciji Svi za Kristinu je potrošena, a bitka još uvek nije završena.
Све се то ради у мраку!
Знам да ћу овим блогом многе људе довести у мат-позицију, па и себе. Међутим, не напишем ли, изаћи ће ми на лакат. Неће ми опростити неки локални политички моћници и ,,градски оци“, али то је некако и лакше него да једног дана не могу да опростим себи.
Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.
Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне, али сваке године
На задату тему "Писмо ванземаљцу" један ученик је написао:
Драги ванземаљче, овде на Земљи сви причају како су деца највеће богатство, а нико не мари за нас, ако можеш, помози нам...
Елем, фотографије које имате прилику да видите јесу слика и прилика колико заиста маримо за децу.
Ономад, за време часа, комад плафона умало није повредио ученицу.
Поломљена стакла лепимо траком, стављамо картоне.
Често се дешава да ученик устане како би ми уступио столицу док упишем час, јер столица нема, а и кад их има, обично су без наслона, па замислите како се осећа ученик који читав дан мора да преседи на столици без наслона. Понижавајуће, болно, мучно. Знам да у животу постоје и потресније приче, али није згорег да пробамо да се за мало достоојанства изборимо.
Колико год да се чисте, учионице никада не могу бити чисте, јер је све у фази распада, због накупљене прашине и промаје, ученици су често болесни, што је и разумљиво. Писао сам разним компанијама, молио за помоћ, нико се не одазива.
gost-autor: nowhereman
„Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane... Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako, malo, bucmastog lica. Tako sam se rodio. Šta mogu.”
To su reči kojima nam se obratio glumac Branko Cvejić, te 1976. godine.
Tako je počela čarolija, koja se zove Grlom u jagode.
Kakva serija! Topla, dirljiva, ispunjena humorom. Serija o jednoj mladosti. O odrastanju i prvim ljubavima. O Beogradu, ali i o jednoj bivšoj zemlji.
U scenama