Piše: Rodolјub Šabić

            "Silovao sam je i mrtvu" ili "toliko sam je udarao da sam joj pocepao stomak" ili "obdukcijom je utvrđeno da je pocepana utroba, potpuno smrskana glava, umrla je u jezivim mukama" ... Ovakvim i sličnim "informacijama" o tragičnoj sudbini nedavno silovane i ubijene trogodišnje devojčice, bile su bukvalno preplavljene jučerašnje naslovne i druge stranice velikog broja naših medija.

            Osim osećaja neprijatnosti, ovakve "vesti" hoćeš-nećeš, izazivaju i dilemu - da li su one plod novinarske mašte,

Autor: Rodoljub Šabić

Siguran sam da nisam jedini koga nervira ona čuvena „mudrost" da „ovce treba šišati", pogotovo propraćena „duhovitim" dodatkom „da im runo brže raste". Razume se, ne u svom doslovnom značenju već u onom „filozofskom", u kome pretenduje na to da bude izraz prave mere u odnosu „malih" i „velikih", „pametnih" i „glupih", „jakih" i „slabih"... A posebno me nervira sve češće suočavanje sa praktičnim nastojanjima da se istinitost ove mudrosti potvrdi u praksi.

Na jedan takav primer ukazuju i obraćanja Povereniku građana i NVO iz nekih gradova u unutrašnjosti, obraćanja u kojima se ukazuje na to da njihove lokalne vlasti razmišljaju o uvođenju administrativnih taksa na zahteve na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, odnosno da su to već učinile.

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je Evropski Sud za ljudska prava iz Strazbura utvrdio da je Srbija presudama za klevetu i uvredu protiv novinara Željka Bodrožića i Vladislava Vujina povredila pravo na slobodu izražavanja zajamčeno članom 10. Evropske Konvencije o ljudskim pravima. Bilo bi dobro kad bi ovo upozorenje shvatili ozbiljno ali, na žalost, sva je prilika da nećemo, da bi ovakvih presuda moglo biti još, čak verovatno sve više i više. Jer, na žalost, javni život nam je pun primera koji potvrđuju koliki je, kad su u pitanju ne samo sloboda izražavanja,

Autor: Rodoljub Šabić
Neretko sam govorio o neobičnoj sudbini krivičnih prijava koje je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti podnosio javnim tužilaštvima. Kažem neobičnoj s obzirom da nijedna od većeg broja tih krivičnih prijava podnetih zbog krivičnog dela iz člana 146. KZ ili zbog drugih krivičnih dela u direktnoj ili indirektnoj vezi sa nedopuštenom obradom ličnih podataka nije nikad dobila očekivani epilog, nije "prerasla" u optužnicu. A pri tom stvar nije bila u tome da poverenik i njegovi saradnici nisu znali da prepoznaju "osnove sumnje", jer nikad ni jedna krivična prijava nije ni odbačena. Sve su imale manje više istu sudbinu - zastarelost.
A ovih dana po prvi put sam dobio jedan tužilački akt kojim se na meritoran način tužilac izjašnjava o poverenikovoj krivičnoj prijavi - prijava je odbačena.
I mada i to izgleda neobično, obradovao sam se.

Autor: Rodoljub Šabić

Upotreba SMART kartica u okviru tzv. BUS Plus benefit programa u gradskom prevozu je, rekao bih, postala veoma interesantna tema. U prilog tome da se radi o temi o kojoj javnost nema dovoljno informacija govori činjenica da mi se u poslednje vreme s tom temom u vezi sve češće obraćaju predstavnici medija ali, što je posebno interesantno, i ne mali broj građana. A čak i neki „fanovi" poverenika šalju mi poruke da su iznenađeni zbog toga što tim povodom Poverenik za (informacije i) zaštitu podataka o ličnosti ništa nije preduzeo, pa mislim da je to dobar razlog da i ovde na blogu o tome napišem nekoliko rečenica.

Piše: Rodoljub Šabić
Danas sam se podsetio jedne stare, skoro zaboravljene pravničke anegdote. Na temu je odnosa "zločina i kazne", vrlo stara, još iz Starog Rima.
Ukratko, pričica počinje jednim starim zakonom koji je predviđao da se za "realnu" uvredu, konkretno šamar na javnom mestu, mora platiti kazna od 2 novčića. E sad, zakon je trajao dugo, godinama, decenijama, možda i vekovima i nije se menjao. Ali, vrednost novca se jeste menjala. Dva novčića, u početku zlatna, predstavljala su solidnu vrednost. Ali u novčićima je bilo sve manje zlata, potom srebra, a

Autor: Rodoljub Šabić

Od nedavno se na beogradskim ulicama mogu videti bilbordi kojima se traži uvođenje video nadzora u svim školama. "Potpisani" su od strane "Beogradske inicijative" a izgledaju ovako:

Može li u vezi sa "porukom" biti nekih problema?

Prilično sam siguran da ogromna većina ljudi, bar svi normalni, ne mogu imati nikakav problem s tim da podrže zahtev čiji je cilj da deca - "uče vredno i rastu bezbedno".

Аli istovremeno, ipak, pretpostavljam i da nije mali broj onih koji bi mogli imati određene rezerve prema tome da je pravi, a pogotovo da je jedini način da se deci to obezbedi - "video nadzor u svim školama".

Međutim, razlog za ovaj post nije ideja da se raspravlja o vrednosti, opravdanosti i mogućim dometima video nadzora, već nešto sasvim drugo.

Autor: Rodoljub Šabić

Pre par meseci obratio mi se, tražeći pomoć i zaštitu građanin R.G. Bilo je to jedno od onih, nažalost ni malo retkih, a ni malo prijatnih obraćanja koje za početak traže suočavanje sa ličnom tragedijom pojedinca, a za kraj suočavanje sa haosom i javašlukom u nekoj delikatnoj oblasti života društva.
Svojevremeno je R.G. ispratio u bolnicu svoju suprugu, radi porođaja. Nakon toga, prva vest je trebalo da bude radosna, rodili su se blizanci. Ali, potom je usledila tužna vest, jedna beba je umrla, onda je stigla još tužnija, umrla je i druga.

Autor: Rodolјub Šabić

Iz Brisela iz naše Misije pri EU stigla je danas na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti jedna zaista zanimljiva depeša.

Šef  Misije Republike Srbije pri EU ambasador Duško Lopandić "piše" mi da je "na njen lični zahtev primio 23.10.2014. predstavnicu kompanije "AVON" Noeliu Seuque-Caldato koja se interesovala o statusu nacrta zakona o zaštiti podataka o ličnosti koji je izradila kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti a koji je sredinom ovog meseca stavljen na raspolaganje Ministarstvu pravde i Vladi Republike Srbije. Sagovornica je prenela da kompanija "AVON" podržava usvajanje ovog predloga..."

Autor: Rodoljub Šabić

Da li biometrija postaje „trend"? Da li je obrada biometrijskih podataka o ličnosti stvar koja, kod poslodavaca u Srbiji, ulazi u „modu"? Da li to treba da nas brine?

Ako je suditi po pismima koje u poslednje vreme sve češće primam, odgovori na tri navedena pitanja bi, nažalost, mogli biti pozitivni. Građani, (zaposleni, rekao bih uglavnom ili bar u većini slučajeva kod privatnih poslodavaca) ukazuju na sve češće slučajeve evidencije prisustva zaposlenih na poslu putem uzimanja otisaka prstiju. Gledaju na njih uglavnom sa nerazumevanjem, pitaju za mogućnost da im se suprotstave. Većina misli da i poslodavci u sve to ulaze nedovoljno informisani relevantnim propisima, nesvesni u šta se upuštaju. Takođe misle da je neinformisanost razlog prihvatanja tih mera od strane zaposlenih pognute glave, odnosno po pravilu slabog otpora.

Sve to je, uz ostalo, dobar razlog i da se na ovom blogu nešto napiše o tome.