Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Ako mene pitate, tako bi trebalo da se zove ono što gospodin/drug ministar Vulin naziva socijalnom pomoći.

Nego, da vidimo, kolika je ta "ogromna" cifra koju oni najuporniji (koje je glad naterala da sakupe dvadesetak traženih dokiumenata) mogu da primaju devet meseci godišnje. (Bog zna kako preživljavaju i tih devet, o ona tri ne smem ni da mislim)

 U prevodu, dobila sam autorsku opciju! 

Kao prvo, da zahvalim uredništvu što je tako munjevito reagovalo na građansku inicijativu.

Kao drugo, da se zahvalim mojim dosadašnjim blogodomaćinima, njanji i krkaru, što su pomogli u promociji mene ili me.

I, na kraju (last, bat not least important) da se od sveg srca zahvalim svima vama koji ste me podržavali, pisali peticije, urgirali, usijavali urednicino elektronsko sanduče i, sve u svemu, imali poverenja u mene!

Bez vas ovoga ne bi ni bilo (ili bar ne još uvek)

Hvala vam, i što bi rekli u Bocvani

PULA!!! 

Upravo smo se lepo ljuljali - zna li neko gde je udario zemljotres?

EDIT:

Posto smo saznali gde je bio zemljotres, slobodno nastavite da izvestavate o situaciji na terenu ili o svom dozivljaju istog.

 Hvala svima na brzom odzivu! 

EDIT 2:   (22:21 04.11.2010) 

 Opet se ljuljalo. Valjda ona smirivanja...

Od kako sam cula sta ste uradili da nam pomognete sedim i smisljam divan blog kojim bih vam svima zahvalila, ali, u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne od tako lepo smisljenih recenica.

Malopre su nas, KONACNO prikljucili. Stoga, sad hitam da vas, pre svega, o tome obavestim i da vam jos jednom svima beskrajno zahvalim na pomoci.

Vise o svemu kad ukljucim masinu, operem decu i USISAM kucu!

Ljubimo vas sve i svi vam se od sveg srca zahvaljujemo.

Pozz,

Vasa Mlekac

Ali bih mnogo volela da mi neko razjasni kako gradska vlast može da donese propis kojim direktno ugrožava život i opstanak pojedinca i da to bude OK?

 Naime, od danas je nemanje karte u GSP-u prekršaj.

Što samo po sebi ne bi bilo problem da nema one začkoljice koja kaže da će oni koji budu uvedeni u registr prekršaja biti onemogućeni da vade lična dokumenta.

E, sad, koliko mene sećanje služi (a ne videh negde da je to promenjeno) svaki punoletan građanin ove nazovi države OBAVEZAN je da ima ličnu kartu.

Ali, ako ste u tom registru, vi ne možete da imate LK.

Draga mama ako dube mogo jabi da mi kupš...

(Draga mama, ako bude moglo, ja bih da mi kupiš...)

Kažu da je Leonardo bio genije. To niko ne spori. Kažu i da je bio disleksičan i da je ono njegovo pisanje „u ogledalu" posledica disleksije, a ne genijalnosti.

Znam da će mnogi osporavati tu činjenicu, ali ja ću se, eto, složiti.

Zato što imam dvoje disleksične dece.

I zato što sam kod mog Mudrice-Filozofa shvatila o čemu se radi kada mi je, u prvom razredu, sav srećan doneo iz škole DVE stranice nečega što je prepisao sa table, ispisane „Leonardo style" - u ogledalu.

Na moje pitanje - „Šta tu piše?", dete je, uz malo tuc i muc počelo da čita kao da je sve najnormalnije ispisano!

Dobro...

Krenem u istraživanje, potražim stručnu pomoć, proučim materiju i dođemo, jako brzo, do dijagnoze. Usput, naravno, Žmu sav srećan, konačno otrkije u svojoj četrdeset i nekoj da ono, što ga je mučilo celog života (čitaj: pisanje sa sve brkanjem slova i sporo čitanje), u stvari ima svoje ime i pogađa, otprilike 10% stanovništva. Na svetskom nivou.

Citiram:
„A! Pa ja ipak nisam bio lenj i glup u školi, samo sam disleksičan!"

Nego, zašto vam sve ovo pričam?

Ako neko, slučajno, nije primetio, sutra je 27.7.2011.

Dan kad bi trebalo da prestane važnost starih ličnih karata.

E, sad, znam da je bilo priče da će im se važnost produžiti jer, naravno, nema ni teoretske šanse da svima budu zamenjene na vreme.

Mene samo zanima, zna li neko, je li ta izmena zakona stupila na snagu il ćemo, od sutra, imati masu ljudi sa nevažećim ličnim kartama?

(Na nesnosne gužve pred stanicama MUP-a smo, kanda, već oguglali) 

Ako je naslov ovog bloga izazvao u vašim mislima prizor Elvisa Prislija kako odeven samo u negliže razvlači burek – pa dobro, može i tako. Nije da nema veze... Sem toga, asocijacije su, ako ćemo pravo, vrlo nepredvidljiva stvar.

Znate ono - Nije što je željeno nego... Ovaj blog trebalo je da gostuje na drugome mestu, ali domaćica se razbolela a gošća je u žurbi, te sam ja uskočila kao tzv rezervni točak.

No, nema veze. Vrlo sam počastvovana, posebno zbog naslova. 

 A sad, kao što je i red, reč ima gošća, naša draga blogokoleginica zilikaka.

Ko što sam obećala,  pokušaću da napravim koristan blog. 

Posebno sad  kad sezona baš počinje.

Najbolje savete kako napraviti dobru rakiju pokupila sam od žena. To nije slučajno, jer mi tom poslu pristupamo krajnje ozbiljno i profesionalno. Da vas uverim koliko žene mogu biti prave osobe za to, reći ću da je moja jedna bila magistar hemije, a druga dobar deo života profesionalno držala kazan za pečenje. Imala sam sreće da mi prenesu svoja iskutva, a ja ih delim sa vama.