Zinaid Miki Memišević 1950-2023

Da, znam da ti to nije bio "glavni" poziv, da si ovde bio poznatiji kao glumac, ali, za mene i moje drugare iz odeljenja uvek ćeš ostati Profesor. Sa velikim P. 

Onaj, koji je ušetao,  tog prvog časa, vitak i mlad, u džinsu, bacio dnevnik o katedru, saopštio nam svima da unapred imamo zaključene petice iz njegovog predmeta i onda krenuo da nas proziva: "A kako se VI zovete?!" 

Gledali smo, zbunjeni, to čudo, ne mnogo starije od nas, koje se nama, uglavnom klinkama (većinski žensko odeljenje) obraća sa "VI".

Bilo je to davne 1980. Bili smo "Šuvarice", druga generacija, upisani u treću godinu XIII beogradske gimnazije na smer spiker-voditelj. Jedan od predmeta toliko novih da ne da nije imao udžbenike, nego, verovatno, ni jasno definisan program, bila je "Scenska kultura". Na sreću moje generacije, za profesora iste dodeljen nam je veliki Zinaid Memišević.

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.

"Noćas je u Zagrebu preminuo doajen hrvatskog glumišta Josip Bobi Marotti u 89. godini života, javlja HRT.

Istaknuti glumac rodio se 18. prosinca 1922. godine u Mariboru. 1941. godine upisao je glumačku školu i diplomirao 1943., nakon čega se priključio partizanskoj glumačkoj družini. Jedno vrijeme radio je u riječkom HNK-u, a od 1945. do 1946. u zagrebačkom HNK-u. Jedan je od osnivača kazališta Gavella, u kojem radi od 1953. godine.
Umirovljen je 1981., no i nakon toga radi u kazalištu, na televiziji, radiju i filmu. Tijekom 12 godina glumi u Histrionima, a za dugogodišnje karijere snimio je više od 100 TV-emisija i 38 filmova.

Ostat će upamćen po posuđivanju glasova u crtanim filmovima, Josip Bobi Marotti bio je Fred Kremenko u popularnom crtiću "Obitelj Kremenko", Gargamel u "Štrumpfovima" te u dugometražnom crtanom filmu "Čudesna šuma" udahnuo je život Kaktus caru."

Mislim, sve znate, četvrtak, anonimni_autor i tako to...

BTW, ajde malo komentarišete da autor ima s kim da se dopisuje - taman naučio kako se to radi, a vi prestali da mu pišete ;)

Avetinjska četa šetajućeg žbunja uvukla se u nečuvan logor. Iza svakog vrbovog grma krile su se po dve snažne ruke naoružane sa dugim masivnim nožem. Sigvratov plan u potpunosti je uspeo. Jedan po jedan Franački vitez ostajao je da leži i da se više nikada ne probudi. Ipak, nije sve moglo da ide tako glatko.
Jedna grupa od nekih šest-sedam vitezova shvati šta se događa, pa poskakaše vičući i tražeći oružje. Na njih se sjuriše vikinzi koji su nadgledali ovaj krvav posao (jer je takvo ubijanje njima bilo ispod časti) i sasekoše ih svojim teškim sekirama.

Velikoj umetnici.

 Diva srpskog glumišta Olivera Marković preminula je danas u Beogradu, posle duge i teške bolesti, u 87. godini, saopštilo je Narodno pozorište.

Ovo je na svom FB profilu objavila moja nekadašnja pionirka (bila sam joj insturktor) Ljilja.

Pričica mi se mnooogooo dopala, pa rekoh, da je podelim sa vama. Taman da vas razvedri u ovo sumorno popodne.

Deo 1.

Bila sam na sajmu cveća. Bolje da nisam, iz dva razloga: Prvi, razočarana asortimanom semenskog cveća, drugo, kupila sam rasad za dva ara zemlje a ne za dva kvadrata moje terase... dobro, pola kvadrata žardinjere.

Moji utisci sa prve polufinalne veceri Evrovizije:

Najupecatljiviji nastup - Austrija

Najludji stajling - Albanija

Najveseliji - Moldavija i Irska

Najlepsa pevacica - Kipar

I, naravno, moj favorit, i dalje - BABUSKE 

Ima tako nekih ljudi koji ti se nekad pojave u životu, sasvim slučajno, pa se onda, opet, izgube iz njega, sasvim slučajno, pa se opet pojave, štonobi babe rekle "iznebuha" al' u pravom trenutku.

E, upravo mi se to dogodilo ovih dana. 

Oni koji me prate na FB i Tw znaju da sam, ničim izazvana, zaglavila na operaciji na VMA i da sam danas, hvala na pitanju, došla kući. Ali, ono što nisam pisala, a i sad ću ostaviti ime osobe "tajno", jeste da mi je jedan bivši kolega dva puta spasao galvu - baš vezano za tu operaciju.

Daklem, znam čoveka još iz vremena kad smo zajedno počinjali u Radiju. Radili par godina zajedno, onda se rasuli na različite programe, sretali se povremeno na hodinuku, pozdravljali, ponekad popili kafu u klubu i toliko...

Ala veje, veje...

Prava predpraznična slika pod mojim prozorom. Pahulje promiču, sve se beli. Zima. Ona prava, hladna, kakvu pamtim iz detinjstva. Sa šalovima, kapama, sankama i toplom čokoladom.

Kažu da je sad vreme za dobru volju i darivanje.

Pa evo, ja vam darujem jednu od mojih beleškica iz Bocvane. O jednom drugačijem zimskom danu (između ostalog i zato što je tamo zima od Juna do Septembra).

Odavno je prestalo da bude smešno!