Ako je naslov ovog bloga izazvao u vašim mislima prizor Elvisa Prislija kako odeven samo u negliže razvlači burek – pa dobro, može i tako. Nije da nema veze... Sem toga, asocijacije su, ako ćemo pravo, vrlo nepredvidljiva stvar.

Ako neko, slučajno, nije primetio, sutra je 27.7.2011.

Dan kad bi trebalo da prestane važnost starih ličnih karata.

E, sad, znam da je bilo priče da će im se važnost produžiti jer, naravno, nema ni teoretske šanse da svima budu zamenjene na vreme.

Mene samo zanima, zna li neko, je li ta izmena zakona stupila na snagu il ćemo, od sutra, imati masu ljudi sa nevažećim ličnim kartama?

(Na nesnosne gužve pred stanicama MUP-a smo, kanda, već oguglali) 

Ili su je bar tako zvali kad sam ja bila mala - Atletika, kraljica sportova.

Navijam za nase, naravno, ali jos vise navijam za mladu damu koja je nosila zastavu Bocvane na otvaranju OI.

Amantle Montsho, ili kako rece komentator otvaranja Mma Amantle Montsho, ima priliku da se kvalifikuje u finale i da osvoji prvu olimpijsku medalju za Bocvanu.

U ponedeljak uveče, pred zgradom koju dele O.Š. "Đuro Strugar" i "Politehnika" - škola novih tehnologija jedan bolesni um polio je kantom fekalija zamenika direktora "Politehnike".

Neki od vas možda su čitali o tome u nekim novinama, (<<<<3 linka) ili su možda naleteli na Kurirovu (treba li da se iznenadimo?) senzacionalističku verziju ove vesti.

Kako god, ovaj događaj bio je povod zaposlenima "Politehnike" - škole za nove tehnologije, da napišu saopštenje za javnost.

Pošto me je naša draga blogokoleginica, uninamama, zamolila - prenosim vam dotično saopštenje.

Za one koje mrzi da otvaraju linkove, evo copy/paste teksta:

 EDIT: Posle dobronamerne primedbe, tekst na blogu je malo skracen, ali na linku je i dalje celo saopštenje - za one koje to zanima.

Da se ne foliramo - odmah priznajem - volim takmičenje za pesmu Evrovizije!

Valjda mi to ostalo kao navika iz detinjstva - šta li, ali baš mi prija da jednom godišnje posvetim veče uživanju u lažnom sjaju i glamuru!

A tek kad počne omiljeni mi deo - glasanje! (Iako odavno unapred znam koje će komšije kojim komšijama da daju 12 poena)

Mislim, volem i eto...

Stoga, dame i gospodo, pozivam vas da zajedno krenemo na malo putešestvije „down the memory lane", štonobi rekli na engleskom...

Daklem, kao mala igrica.

Kačite svoje omiljene pesme sa bivših takmičenja za pesmu Evrovizije. Da ponovim, sa BIVŠIH - ne zanimaju me kladionice i ovogodišnji učesnici.

Ako mene pitate, tako bi trebalo da se zove ono što gospodin/drug ministar Vulin naziva socijalnom pomoći.

Nego, da vidimo, kolika je ta "ogromna" cifra koju oni najuporniji (koje je glad naterala da sakupe dvadesetak traženih dokiumenata) mogu da primaju devet meseci godišnje. (Bog zna kako preživljavaju i tih devet, o ona tri ne smem ni da mislim)

Au! Stvarno nisam u kondiciji!

Još uvek pokušavam da povratim dah!

A tek je prošao PRVI dan škole...

Šta se desilo? Udarila me praksa u glavu, svom silinom, pa sam grogi kao bokser posle desete runde i nekoliko knockdowna! 

Opustila sam se mnogo zbog dobre saradnje sa našom osnovnom školom, pa nisam dobro uradila kondicione pripreme za srednju!

A trebalo je, to sad vidim i sama. 

Mislila sam da sam oguglala na ljudsku glupost i predrasude kada je disleksija u pitanju (na kraju krajeva, ratujem sa tim od kada je Mudrici/Filozofu dijagnostikovana, u I razredu osnovne), ali, današnji kratak susret sa budućom nam razrednom ostavio me je bez teksta.

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

Iliti, Lični sudar se nerazumevanjem genetike... 

 Htedoh ovo da napišem kao komentar na blog kolege Nsarskog, http://blog.b92.net/text/18268/Genetika-za-pocetnike-I---zasto-se-zlo-ne-moze-iskoreniti/ ali, kao što neko lepo reče - kad imaš sopstveno dvorište, pozovi društvo da se igra u njemu...

Daklem.

Kao što je već poznato moja „treća-sreća" je naša Princeza. Koja je, za razliku od mene i Žmua, koji smo smeđokosi i smeđooki, rođena plavokosa i plavooka. Doduše, nas dvoje se zbog toga nismo previše iznenadili, pošto oboje imamo plavooke u neposrednim precima (počev od kompletne familije moga oca), ali komšiluk...

Znate kakvi su naši dragi komšiluci - moraju da se raspituju i kad treba i kad ne treba.