Zamalo da zaboravim da okačim - znate svi da sam zaljubljena u sneg. Daklem, posle kriptozoološkog izleta, Anonimni_autor se vratio priči koju vam priča već neko vreme. Današnji nastavak - kako je sagrađen I.M.I.R

Pregovori sa Džilovima došli su u svoju završnu fazu. Najveći kamen spoticanja bio je broj kolonista na novom brodu. Džilovi su se, naravno, zalagali za jednak broj ali, Geltazar nikako nije hteo da pristane na to. Možda je to izgledalo čudno ali, na žalost, bio je potpuno u pravu:

I, dok ja ne mogu da se sastavim da napišem par prostoproširenih rečenica, Anonimni bio vredan, pa stoga, kako to red i dužnosti nalažu, evo njegovog doprinosa. Za komentare ću otvoriti drugi deo, da se ne jurimo gore-dole.

Ko ne voli vojnu terminologiju, slobodno nek preskoči ovaj blog. 

 RED OBOŽAVALACA SEKSUALNE SNAGE LELIL

Veliki majstor reda Leliks sveštenika, Liks Drun, nervozno je šetao pred zatvorenim vratima radnog kabineta cara čitavog Evelona i njegovih kolonija u svemiru. Nosio je modru mantiju izuzetno širokih rukava i jarkocrvene čizme od mekane kože. Za pojasom mu je bio zataknut dugi mač ni malo ceremonijalnog karaktera. Njegova, istom crvenom kožom presvučena, kanija bila je prilično pohabana i bar na tri mesta ozbiljno zasečena, tako da se kroz nju lepo video zlatasti metal oružja. To očito nije bilo sečivo koje je visilo na zidu, nego mač koje je video mnogo bitaka i krvi.

Žestoka svetlost plave zvede Araksa razjurila je izmaglicu koja se skupljala oko korenja ukrasnog drveća što se uzdizalo iz vode čuvenih vrtova Bororovog zimskog dvorca. U naizgled beskrajnom kompleksu palata od zelenog i žutog mermera dnevne aktivnosti bile su u punom zamahu. Čišćenje prostorija i hodnika, jutarnje vežbe garde, pa i uklanjanje izmeta ukrasnih životinja stvarali su priličnu vrevu u glavnom sedištu carske dinastije Gator.

Najmoćniji elf na svetu probudio se kasnije nego što je uobičavao. Preplivao je jednom dugački bazen i dok su ga dežurne sluškinje brisale i oblačile obratio se princu Kotalu koji se svojski znojio disciplinovano radeći naporne vežbe tradicionalne Evelonske borilačke veštine Per-Ringa:

 

- Ja komadujem brodom ludaka a ne nekakvom uvežbanom oružanim silom koja je spremna za velike poduhvate! - urlao je imperator koji je, suviše ljutit da bi čekao sopstveni prevoz, krupnim koracima grabio prema prostranom dvorskom kosmodromu dok je ostatak svite, u čijoj krvi nije bilo toliko adrenalina, groteksno potrčkivao za njim.

To su jutro dobro napredovali pošto su bez straha jahali ljudskim putevima. Oko podne zastadoše da predahnu pa odmah preduzeše stare mere opreza. Zašli su se jedno trista metara duboko u šumu, pronašavši oveći proplanak kako bi konji mogli da pasu, na kome su se smestili. Kada su sjahali, devojke primetiše da Kju deluje veoma umorno. Teško se kretao i bio je skoro posiveo u licu. One ga postaviše da legne i počeše da raspravljaju kako da mu pomognu. Posle nekoliko besmislenih predloga, koje su iznele na osnovu svog poznavanja tadašnje medicine, on se, s mukom, umeša u razgovor:

- Jahanje mi nikako nije prijalo s obzirom na ovu vrstu povrede. Celim putem sam se savladavao da ne urlam od bola. Ali, postoje granice i moje izdržljivosti. Na kraju je potiskivani bol provalio, i to me je gotovo oborilo. Inače povreda je ista kao juče i nije se mnogo pogoršala. Kada se dobro odmorim povratiću se. Za slomljena rebra ne može se gotovo ništa. -

- Zašto si jahao, kad ti to ne prija? - prosto zakuka Frija.

- Da se što pre uklonimo od zamka i mesta naseljenih ljudima. Dodatne nevolje mi, u ovom stanju, nikako nisu potrebne, - patetično izjavi vilenjak.

- I, tako vam kažem, poštovani moji prijatelji, te naivne budale su se upecale na moje stalne zahteve. Dobićemo još jednu planetu da je kolonizujemo i uz to je plodna i lepa kao taj njihov prokleti Evelon.

Uz izvinjenje onima koji prate Sagu . Nisam stigla ranije da postavim - evo vam kraj ove glave. 

To veče umre Sergrej. Još se razgovetno sećam njegovih poslednjih trenutaka. Ležao je na otvorenom sa nama, i uskladištenim namirnicama, jer ovo je bio klasičan drakar i nije imao podpalublja. Posada je stalno bila izložena suncu, ili vremenskim neprilikama. Pored njega je bio njegov iskidani oklop, koga pored sve njegove čvrstine i masivnosti, pobediše severnjačke sekire. Grudi su mu bile zavijene belim krpama, kroz koje su rane uvek ponovo krvarile, ma koliko puta ga naši ranarnici previjali. Naravno ja, blesavi dečak, nisam kod sebe imao dooua da mu pomognem.