Bolničke čekaonice su tmurna, depresivna mesta. Naročito one u dežurnim bolnicama.

Međutim, sinoć, negde oko devet, čekaonica hirurgije na Bežanijskoj kosi bila je, verujte mi, najrazdraganija u gradu. I šire.

Princeza mi je, opet, zaglavila bolnicu...

Leži, a gde bi drugde, na Zemunskoj pedijatriji.

Pa rekoh, da malo izvestim "sa terena"

Daklem, posle frke sa slikanjem, situacija je sledeća:

U njenoj sobi broj kreveta smanjen sa osam na šest.

Pokušavam da budem pametna i da smislim vispren tekst, al' ne ide mi.

Ljudi, hoće da zatvore 'Demiju!

EDIT: 

Ubaci link opet ne radi. Vest imate ovde:

 http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087?yyyy=2011&mm=01&dd=08&nav_id=484510

i ovde:

 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/228070/Klub-Akademija-pred-zatvaranjem  

Ne zanimaju me razlozi. (U stvari, nisu mi baš ni najjasniji, pravo mi nije jača strana)

Mene drmaju uspomene.

I ogorčenost.

Ko je, i u čije ime, smislio kako ima pravo - po ko zna koji put zarad nečijeg dubokog džepa - da ovaj grad ostavi bez kultnog mesta?

Pa zar pokušaj pretvaranja ? u butik nije bila dovoljna budalaština?

Ovo je, za mene na istom nivou.

Mislim, toliko uspomena - da ne znam odakle da počnem.

Već neko vreme pratim na FB kako naša draga blogodrugarica, Zox.zox objavljuje mnogo zanimljive jezičke pričice.

Zato sam je zamolila da mi bude blogogošća, a ona se, eto odazvala:

OTISNUTI

Jedna fina starinska reč koja se skoro već izgubila iz upotrebe. Retko ko čak i iz neke srednje generacije joj zna značenje.

Otisnuti ustvari znači gurnuti nekog. Slučajno ili namerno. Tako da padne ako je moguće.

Ovu reč ne bi ni ja znala da mi nije jedne pričice vezane za mog oca i njegovu babu tj moju prababa-Katu. Prvo da napravim neophodan uvod da bi priču razumeli.

Ovo je malo zbrkan blog, al' takva sam trenutno i ja...

Umesto uvoda:

Volim horsku muziku.

Najveći krivac za to je jedan divan čovek, moj pokojni dirigent Josip Šćepanović.

Josip je bio dirigent jednog potpuno nekonvecionalnog hora koji se sastajao i vežbao u Domu učienika zanatskih škola „Dragi Milovanović", u Hilandarskoj ulici, preko puta Radija.

Pre usmerenog obrazovanja, „Dragi Milovanović" radio je pod patronatom tadašnjeg Saveza sindikata a cilj im je bio „širenje kulture među zanatskom omladinom".

Što se svelo na recitatorsku i dramsku sekciju, organizovanje letovanja i zimovanja u odmaralištu u Aranđelovcu, i, naravno, hor!

(Naslov editovan posle uocene greske - hvala Blogovatelju) 

Elem, jucer mi je bio rodjis - pardon, prekjuce, vidim da je vec prosla ponoc. Daklem, bio mi rodjis i onda mi dete odnekud nabavi karte da idemo da gledamo PIL t.j. Dzoni Rotena na Uscu. Doduse, to je vise bio poklon za Zmua, on je veliki fan, al' ne bunim se. Kad dobijes karte na kojima pise "Besplatan primerak, preprodaja zabranjena", lepo kazes "Hvala" i otperjas na koncert. Iako ih dobijes 20 minuta pre vremena zakazanog za nastup grupe koja te zanima.

I eto, pregurasmo još jedan rođendan...

Kod nas je novembar praznični mesec. Prvo nam pada slava, pet dana posle slave je Biberčetov, a pet dana posle Biberčetovog rođendan moga Mudrice-Filozofa.

Ove godine, doduše, nismo stvarno slavili (DEKA, SEKA i tome slicni nesrećni faktori), ali smo, kao i uvek sedeli i malo ćaskali o danima prošlim...

Na primer, ove godine mom Mudrici rođendan pao u petak - baš kao i kad se rodio.

Povodom toga Mama je morala, po n-ti put da prepričava čuvenu Odiseju koja je prethodila njegovom rođenju. Kako je, te godine, dan pre njegovog rođendana Beograd bio pod mećavom, kako sam se našla zaglavljena u KC čekajući da mi urade ultrazvuk (koji nikada nije urađen), jer smo već bili prebacili termin, kako me je muževljeva tetka, zbog mećave, odvela kod nje kući i kako je Žmu, hrabro, došao da spašava zavejanu ženu i da me nekako prebaci sa Crvenog krsta na Novi Beograd što se, pošto su putari po običaju bili iznenađeni mećavom, završilo našim pešačenjem kroz sneg do kolena... Prvo smo se spustili do Slavije, pa pošto ni tu nije bilo prevoza nastavili smo da Terazija, pa smo onda sišli na Zelenjak gde nije bilo šanse da se ubacim u ona dva pretrpana autobusa koji su se ipak pojavili, pa smo produžili do mosta, pa preko mosta, a kad smo već stigli na tu stranu onda je, je li, bilo logično da nastavimo peške do Fontane.

Sreća te sam imala dobre čizme.

I, naravno, sledećeg jutra je moj Mudrica odlučio da je ipak vreme da se rodi.

Ali, ne pišem ovo zbog toga.

Nego zato što je Biberče onda tražio da se ponovo priča njegova omiljena - Kako je Mama učila logiku.

Pa, pošto mi se nešto ukazuje da nisam jedina koja je tako učila...

Danas je jedan lep datum - lak za pamćenje, 8.8.

E, sad, ne znam u čemu je štos, ali znam još najmanje tri bračna para koja sa nama dele ovaj datum kao godišnjicu izgovaranja onog zvaničnog „Da".

Pošto su neki od njih i odavde, sa bloga, koristim ovu priliku da svima čestitam godišnjicu.

Bila je to jedna od onih situacija kakve samo život ume da priredi.

Godina '99. Bombardovanje taman završeno, mi se uveliko pakujemo da krenemo za Bocvanu i u pripremama za put krenem da se pozdravim sa društvom iz Radija.

Siđem, kao i uvek, na stanici pred "Lipom" kad, dugo neviđen prizor - stoji čovek i prodaje knjige. (Ko se ne seća, prodavci knjiga, izuzimajući polovne, devedesetih su bili skoro istrebljena vrsta).

Naravno da sam prišla da vidim šta se nudi i tu primetim tri sa krajnje neobičnim koricama. Simpatične, šarene - Boja magije, Svetlost čudesnog i Jednakost rituala.