E, pa, dragi moji i drage moje, da se izljubimo i da vam svima poželim srećnu i berićetnu Novu godinu. Da bude posla, da bude parica, da bude podmlatka i pre svega, da budemo zdravi i veseli!

Uživajte gde god da ste, i nadam se da će vam Novo leto ispuniti sve želje.

Tog proleća uveliko se pričalo o potrebi da Beograd dobije omladinski radio i televiziju.

Postojali su, doduše, Index 202 i Ritam srca ali, to su bili programi pri "velikim" radio stanicama.

Onda je, negde krajem marta, počelo da se šuška po Radiju da će se, zarad Dana Omladine, 25.maja oformiti dve nove stanice - omladinske, naravno. Jedan radio i jedna televizija.

Daklem...

Vilinska saga je dobila svoju permanentnu adresu, tako da ljubitelji ne moraju više da jure nastavke po blogu. Anonimni je obećao i da će tu kačiti sve nastavke do kraja.Pred vikend. Svaki put kad četvrtak bude prelazio u petak, pa dok bude bilo nastavaka...

Za sve  ljubitelje, od sad pa nadalje:

http://vilinskasaga.site40.net/

Dobrodošli!

Često mi je, sa onim svojim večitim osmehom, objašnjavao kako će otići: "Znaš, dušo, samo će me naći za pisaćim stolom. Kad neko uopšte primeti da me nema danima. Ili ako komšije osete neprijatan miris..."

Nije se bojao odlaska. Bojali smo se mi, koji smo imali čast da mu budemo prijatelji.

Otišao je upravo tako kao što je i rekao. U sred pisanja. Samo što je dama sa kojom je tada ćaskao shvatila da ne odgovara, alarmirala prijatelje i vrlo brzo je otkriveno da je umro. Baš kao što je i živeo. Pišući.

 Posto sam napravila mali izlet - da se vratim mom gostu autoru i poslednjem delu ove glave. Kao i ranije  PG 18

I, kao i uvek - svi komentari dobrodosli... 

Ujutru su me poslali Savatovoj ženi Helgi, a otac i stric, sa još tridesetak ljudi, u cik zore krenuše za zločincima. Posle dva dana potrage saznadoše u jednom mestu da je razbojnička družina Arnolda Ludog juče bila u tom mestu i da im, kad se pročulo da idu da haraju po zemlji Vanda, priključilo još dvanaest ljudi. Ulaf sa svojom grupom prenoći tu, pa ujutru udari dalje gde pronađe tragove njihovog kretanja. 

Evo i jedne kratke glave.

Autor je tu negde - ako ga viknete, verovatno se i pojavi! 

SUSRET NA GAZU

Devojke su htele da postave još mnoga pitanja, ali Kju im reče da su iz njegove priče mogle da saznaju ono najvažnije. Činjenicu, da je magični prolaz zaista postojao, ali da ga vilenjaci nikad nisu koristili. Nisu znali kako.
Frija pomalo razočarano zaključi, kako je očito da postoji magija mnogo jača od vilinske, i da su ti ljudi-zmajevi po svemu sudeći, bili najmoćniji u tome.

 Nastavak, naravno...

I pozdrav od Autora! 

Konjanik je zatezao uzde nervoznom konju i bacao poglede prema trojki na proplanku kroz proreze na svojoj, kako se sada, zbog blizine, dobro videlo, zakrpljenoj pa nevešto bruniranoj kacigi. Zatim im se obrati, kao da govori sa služinčadi:
- Ko ste vi i šta radite na lovištu Erla Otolfa? Sem toga, odakle ste došli? Kao da ste iz zemlje iznikli! Ako ste tu sagradili zemunicu, mom gospodaru Hakonu biće čast da očisti Otolfovu zemlju od šumskih skitnica. -
Un, ohrabrena Kjuovim prisustvom, spusti kapuljaču, zamahnu glavom da raspusti svoju bujnu plavu kosu pa gordo reče:
- Mi smo vilinska stvorenja, divlja i slobodna, ne priznajemo tvoje gospodare i njihovi nam posedi ništa ne znače, kao ni svi ostali zakoni ljudi. -

Vilin-vidarka je započela svoj život vračarinog šegrta radeći obične, teške kućne poslove.

Uskoro je počela da odlazi sa Gvildom u šiprage na ivici baruština i da tamo skuplja trave i razne bobice trnovitog žbunja. Sve vračarine poduke su bile škrte i kratke. A Frija se morala truditi da ne izda svoje pozamašno znanje iz te oblasti.

U povratku sa takvih izleta obilazile su klopke za divlje patke koje je Gvilda već godinama koristila. One su često bile prazne ili opljačkane, što je izazivalo opšte neraspoloženje i kišu vračarinih psovki. Močvara je, inače, bila puna vodenih ptica i Friji se srce cepalo što ne može da napravi lovački luk od leske i pobije gomilu debelih divljih gusaka i plavih polarnih patki svilenkastog perja. 

Kada bi se vratile vračarinoj kući pravi posao oko nabranog bilja tek je počinjao. Jedno je trebalo sušiti, drugo staviti u medovinu, treće u sirće od drvene kore, četvrto su stavljale u jako vilenjačko vino od kupine koga je baba imala u ogromnim količinama. Razno korenje moralo je biti očišćeno ili skuvano, a bobice sušene pa zdrobljene u prah u posebnom stupama ili pretvorene u gust pekmez koji se danima kuvao.

Za one koji prate - nastavak, naravno i najsrdačniji pozdrav od Autora...

Lepi vilenjak prevrnu očima i uhvati se rukom za čelo ukočivši se u pokušaju da zauzda plimu nadolazećeg besa. Zbilja se mnogo trudio da sa svojim štićenicama ne ulazi u rasprave oko ljudskih tabua. Znao je kako takve neplodne svađe mogu unišiti njihovu krhtku, tek stvorenu zajednicu. Morao je ljudskim kćerima dati vremena da se naviknu na neobičnosti vilinskog sveta.

- Ej, to boli! - reagova Frija na udarac laktom kojim je govornica htela da prekine njeno pospano cerekanje.

- Dosta! Još će te se tu u vreći i potući - oštro reče Kju, podigavši jednu ruku, više da skrene pažnju na sebe nego da nekoga uplaši.

- Sada ću vam lepo objasniti sve u vezi toga. -

Sivo praskozorje hvatalo se iznad stare šume. Pramenovi magle vukli su se oko grmlja i drveća obraslog bršljanom. Spoljni deo vreće bio je prekriven kapljicama rose, kao i sve oko nje. Frija polako otvori oči. Udobno smeštena u toplini perjanog uloška nije se pomerala. Neko vreme ležala je tako, udišući čist, hladan vazduh, glave naslonjene na Unin obraz. Onda se lagano pomeri, trudeći se da ne smeta počinku devojke uz čije se telo celu noć grejala. Te noći nisu izvodile nikakve golicave igre, bile su suviše umorne, i psihički i fizički. Prespavale su kao zaklane i verovatno ih ni bitka koja bi se vodila ispod krošnje njihovog drveta ne bi probudila. Tamnokosa polako uspe da okrene glavu u drugom pravcu, bez mnogo tumbanja u vreći.