Nastavljamo gde smo stali:

Osten koji je posle onog napada na Erika, počeo od ljudi da bude nazivan „Osten Budalasti" nađe utočište kod Ejolfa Žderača Bakalara, potajnog Hrišćanina, inače vrlo lošeg čoveka. On je bio jedan iz vojske kralja Osfifa, koga, ne tako davno, poraziše i pogubiše vilenjaci. Kao zakleti Hrišćanin do bezumlja je mrzeo Ullbjorna i njegovog sina, vilin-prijatelja. Međutim, protiv njih nije smeo ništa preduzeti, jer je u njemu još bio i suviše jak strah od vilenjačkih strela. On primi Ostena sa srdačnošću i produhovljenim milosrđem, koje su pripadnici te beskompromisne religije uvek pokazivale prema ubicama pagana. 

 Naravno, anonimni_autor:

LEGENDA O ERIKU KRVAVOM I MEAL-DURINSKOJ BICI

- Erik Krvavi, glavni junak ove priče, bio je sin Ulbjorna, Odinovog sveštenika, koji je kao duboko religiozan čovek, redovno ubijao hrišćanske misionare i vešao ih na brestovo drveće. U doba kada se upoznao sa vilinskim svetom, Erik je bio dečak od svojih četrnaest godina. Izrastao je visok i jak kao i svaki dečak koji nije imao ni o čemu drugom da misli, osim da mu se neka koza ne izgubi u šumi, ili da mu pas ne napadne slučajnog prolaznika.

Kao i dosad - anonimni_autor: 

Kada se Frija probudila bilo je već predvečerje. Sumrak se polako počeo hvatati. Ona nehajno navuče svoj prljavi kombinezon sa lisnatim motivom i spusti se niz merdevine, da od Kjuove familije potraži nešto za jelo. Izašla je na čistinu ispred litice i priključila se grupi vilenjaka koji su se tu skupili. Tek tada primeti da je tu Kju, kao i njegov otac, Vilin-kralj. Oni je samo pogledaše, što je značilo da je već prihvataju kao svoju, jer je tokom svog boravka na zemlji, vilinski narod živeći u malim grupama izgubio naviku da se između sebe pozdravlja. To se koristilo samo u izuzetnim prilikama, naravno. Svakodnevni susreti nisu kod njih zahtevali nikakav formalni gest. Svako je u toj prilici započinjao razgovor onim što mu je bilo na umu, bez ikakvog uvoda.

Vilinsko naselje uopšte nije bilo tako veličanstveno, kako su to smrtnici očekivali. Gomila tamnih otvora na priličnoj visini zjapila je iz litica. Iz nekih od njih pružali su se viseći mostovi ka stoletnom drveću sa druge strane, gde se nalazio čitav sistem kućica u krošnjama. One su bile vrlo različite po obliku i veličini. Neke okrugle, sa kupastim krovom, neke kvadrataste sa krovom na četiri vode, veće i manje sa različitim doksatima i terasama, povezane međusobno na najneverovatnije načine.

Jedno pravilo zapažalo se svuda. Središnji stub kuće uvek je činilo živo drvo, a oko njega je oblikovana građevina čiji se kosi, šiljasti klrov stapao sa deblom. Sve zgrade bile su isključivo od drveta, divno izrezbarenog i ofarbane u žive boje sa posrebrenim i pozlaćenim šarama i detaljima. Među njima uzdizale su se prostrane platforme, majstorski smeštene u račve drveća gde god je to bilo moguće.Te su kuće bile spojene mostićima i lestvama, što je zavisilo od njihovog broja i položaja na drvetu.

Bilo je prohladno, kao i uvek pred zoru.

Iako je napolju još uvek bio mrak, brzo je ustala, stavila u torbicu nešto hrane, pažljivo proverila da li joj je kalabaš s vodom dobro zatvoren, ogrnula se i polako se išunjala iz lape.

Nije želela da je majka, ili bilo ko od ukućana primeti.

Unapred je znala koliko bi joj prebacivali, kako bi joj govorili o dužnosti, o tradiciji, o poštovanju predaka...

Preci! Pa preci su jedini koji su ih razumeli.

Osećala je da je podržavaju. Duboko u srcu znala je da ne greši. Preci su bili uz nju. Zato je, izašavši van vidokruga svoga doma krenulo brže, visoko uzdignute glave.

Ovo je jedini pravi način.

M. Antić

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Kad smo polazili za Bocvanu, Princeza je imala dve i po godine, Mudrica je imao pet i po, a Prestolonasledniku je bilo jedanaest.

Naravno, ni Princeza, ni Mudrica nisu govorili nista osim maternjeg nam naškog. Prestolonaslednik, koji je pola četvrtog razreda proveo u skloništu, kao i većina klinaca te školske 98/99, učio je od prvog razreda nemački. Učio ga jeste, naučio - nikad. Za te tri i po godine učenja naučio je samo da kaže Aufiderzen!

Što se Žmua ticalo, iako je, svojevremeno, učio i engleski i ruski (ovaj drugi čak polagao za maturu), on je, ipak, uvek bio više manuelan tip. Dok je ruku - sve je u redu. Sporazumeće se.

I tako, krenuli smo u zemlju u kojoj je jedan od dva zvanična jezika engleski, a od cele porodice isti govorila samo ja...

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!

Iliti, samo kratko - pošto mi noge otpadoše od dva sata skakanja.

Bila na Beer Festu na koncertu Simple Minds-a. Najkraće rečeno - ne pamtim kad sam poslednji put videla tako pošteno odrađen koncert.

Da ne pominjemo kad sam poslednji put na jednom mestu videla toliko okolopedestogodišnjaka da veselo skakuću dva sata...

 Ostatak izveštaja sutra, kad se probudim!