Dugogodišnja policijska praksa me je naučila da se stvarno raspoloženje širokih narodnih masa može saznati samo u neposrednom kontaktu sa ljudima. To mišljenje običnog naroda je jasnije ako su mesta na kojima se razgovara sa ljudima što običnija. Kafana, pijaca, samoposluga ili klupa na običnom šetalištu. Po navici sam skoro bio u šetnji i onako korak po korak susreo jednog starog prijatelja koji mi je ispričao ovu priču...

Zahtevam da policija i tužioci primenom zakonskih ovlašćenja pronađu i uhapse ovog kretena.

 U slavu svih palih junaka borbe protiv fašizma.

Svaki komentar, o tome kako se ovaj značajan dan za istoriju čovečanstva, obeležava u Srbiji bio bi suvišan.

Kriza srednjih godina. To se dešava nekom drugom, nekim drugima, meni ne. Standardni odogovor koji obično izgovaraju oni koji su ozbiljno zagazilu u tu bolest. Naravno da to nije bolest. To je stanje duha koje svakog pojedinca dovode do preispitivanja svog života.

Iskreno mislim da to stanje nije problem za samog pojedinca, više je to problem njegove okoline. Neko počne da se bavi stvarima kojima nikada pre nije, neko počne da farba kosu, neko počne da izlazi na mesta gde se oseća mlađim. Stvar individualnog doživljaja. Ali se ipak sve odvija u glavi a vidi u ogledalu. Ako se sa time ne susretnete pojedinac  ostajete zarobljeni u svojim problemima i ...

Sve što mogu da Vam, dragi moji maturanti kažem, u ovom danu, kada završavate sa detinjstvom i počinjete da koračate životom je napisao Gabijela Garsija Markes. Budite bolji od nas i smognite hrabrosti kad ostarite, da svojoj deci ostavite bolji svet.

Raspravljamo o svemu. Politici, bozonima, da li je neko glup ili pametan, pismen ili nepismen, da li moderacija sme ili ne sme ....

A onda otvorimo oči i vidimo ovo.

Vidim da su sve te rasprave zapravo bežanje od ralnosti koju gledamo oko nas. Lakše je lagati sebe, lepše je.

Volim britkost našeg jezika. On je kao skalpel. A vrh tog skalpela, naoštren i šiljat jesu psovke. One mogu da bockaju a vala i da probodu, samo je razlika u tome ko drži skalpel. Ako ga drži nevešta ruka nezadovoljnog čoveka nanosi bol a u rukama „hirurga“ može da predstavlja spas života. U svakom slučaju od tog i takvog skalpela svi se plaše.

Prateći komentare koje daju obični ljudi na izjave naših cenjenih vlastodržaca uvek su me navodila na pitanje, kako to deluje na njih. Na ove njihove analitičare i savetnike, znam da deluju frustrirajuće jer za njih označavaju mogućnost prekida sna, ali za ljude koji sebe nazivaju vizionarima to nikako ne mogu da dokučim.

Članak je objavljen u subotnjem dodatku Kultura-Umetnost-Nauka dnevnog lista "Politika" od 01.04.2000. godine, u serijalu "Prema novom humanizmu: Renesansa čoveka" koji je inicirala naša poznata književnica Jara Ribnikar - uz redakcijski izbor naslova i podnaslova (predloženi originalni naslov bio je "Humanizam bez duhovnosti - Nemoguća misija"; prim. autora).

Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili sa njihov oporavak. Potonje kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljali jedan i po do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe, što je odmah iniciralo planiranje proširenog eksperimenta u pet uglednih medicinskih centara u SAD!